The Coral
Distance Inbetween
Ignition Records; 2016.
8.5
8

Ono što je više nego očigledno posle 14 godina od prvog albuma The Coral, je da The Coral veoma dobro znaju kako da naprave odličnu pop pesmu. Od tada je bilo 6 zvaničnih albuma i dva albuma koja su bila više skup pesama koje nisu našle mesto na regularnim izdanjima pa su po kvalitetu malo zaostajali za zvaničnim albumima.

Iako The Coral postoje od 1996. godine, kada se pojavio njihov prvi album The Coral, 2002. godine, prihvaćeni su kao najveće osveženje u britanskoj muzici.  Delovali su kao bend koji se na početku 21. veka neki vremenskim procepom pojavio iz 60ih godina. Svoj status su samo potvrdili svojim drugim albumom  Magic and Medicine (2003). Iz tog perioda ostavili su vanvremenske pop hitove kao „Dreaming of You“, „Don’t Think You’re the First“. Karakterističan, arhaičan vokal Jamesa Skellyja i bogati aranžmani, na koje je poseban uticaj imao Billy Ryder Jones, brzo su bend označili kao jedan od najoriginalnih i najboljih britanskih pop sastava.

 Na sledeća dva albuma The Invisible Invasion (2005) i  Roots & Echoes (2007) bend je bio na kursu koji su sami sebi zacrtali. Bilo je tu odličnih pop pesama kao „In the Morning“, „Jacqueline“, „Who’s Gonna Find Me“. Nedostatak tih albuma je što je bend, i pored nekoliko fantastičnih pesama, prestao da zvuči onako sveže kao na prva dva albuma.  Nisu bili loši, ali su bili prosečni.

A onda je došlo do odlaska Billy Ryder Jonesa. Iako u stvaranju aranžmana učestvuju svi članovi The Corala, njegov uticaj na zvuk benda bio je najveći. 2010. godine objavljuju Butterfly House  (hitovi „More Then a Lover“ i „1000 Years“)  koji dokazuje da razloga za brigu nije bilo i dao je naznake promena koje če tek doći.

Konačno, posle hiatusa od 5 godina, 4. marta 2016. objavljuju novi album Distance Inbetween.  The Coral ovim albumom ponovo zvuče sveže i uzbudljivo,  i ne samo da su uspeli da se ponovo povežu sa svojim muzičkim korenima več je očigledno da je izvor njihove inspiracije proširen, u odnosu na njihove prethodne albume.  Uticaj The Byrds i psihodeličnog popa 60ih se nazirao na prethodnom Butterfly House albumu, na ovom albumu je potpuno dominantan u zvuku i atmosferi. Savršene pop melodije  , potpoljene u psihodelične supstance, čine da bend zvuči teže i mračnije nego ikad.  

Već prva stvar „Connected“ sa hipnotičkim gitarama i klavijaturama, daje jasne naznake atmosfere ovog albuma.  Druga stvar „White Bird“ zvuči kao savršeni omaž The Byrds, vokalne harmonije u ovoj pesmi su gotovo savršene.  

„Chasing the Tail of a Dream“ je prvi singl sa albuma , odlična psych rock, sa Syd Barettovskom gitarom Paula Molloya, bivšeg gitariste The Zutons, koji je došao da bi zamenio Bily Ryder Jonesa i Lee Southalla, koji je trenutno,  na recimo,  „neplaćenom odsustvu“ iz benda.  Uticaj gitare Paul Molloya očigledan je i u pesmi „Miss Fortune“ , gde Molloy stvara savršen spoj krautrok ritma i pop melodije ili u pesmi „Million Eyes“ u fantastičnom solou na koji bi bio dostojan gore pometog Syda Baretta.

U po ritmu malo sporijoj, naslovnoj „Distance Inbetween“, dominira  ritam sekcija bassiste Paul Duffyja i bubnjara Iana Skellyja (brata pevača Jamesa Skellyja), praćena nežnim gitarama i klavijaturama odličnog Nicka Powella, vodi do kulminacije u savršenoj melodiji refrena, što je uvek bila jedna od najjačih strana kroz celu karijeru benda, savršena melodija stvorena glasom Jamesa Skellyja.  „Holy Revalation“ je pesma koja svakako može da stoji u istoj ravni sa najboljim pesmama ovog benda, a zajedno sa „Fear machine“, oslikava zvuk 70ih.

Ono što je bio problem sa prethodnih par albuma, The Coral, par odličnih hitova uz ostatak prosečnih pesama, na ovom albumu nije slučaj. Svaka od pesama je jedinstvena za sebe, a opet savršeno se uklapa u novi muzički kurs kojim je bend krenuo. Ovo je odličan psych rock album, koji sa svakim slušanjem stvara želju da ga čujete još jednom. Distance Inbetween svakako ne bi trebalo propustiti.

Preporuka

share