Mad Max: Fury Road
Warner Bros., Kennedy Miller Productions, Village Roadshow Pictures
Režija: 
George Miller
Scenario: 
George Miller, Brendan McCarthy
Zemlja proizvodnje: 
Australia | USA
Jezik: 
English | Russian
8.0
8

Svi smo odavno upoznali Pobesnelog Maksa. Još sa početka 80-ih godina prošlog veka, mladi policajac na ubilačkom putu osvete, iskrzane crne jakne i ludačkog pogleda postao je sinonim za visoko-oktansku akciju. Nastavio je svoje avanture kroz The Road Warrior i Mad Max: Beyond Thunderdome. Ova tri (već kultna) filma je režirao George Miller. Svi smo verovali da je to bilo to i da će biti jako teško nadmašiti trilogiju. Onda je stigla najava, George Miller radi nastavak. Dobra stvar je što je Fury Road u svojoj, posebnoj ligi. Prošlost ovde ne znači skoro ništa, samo je tu radi poimanja karaktera. Prošlost je prisutna samo u sekundi, kao bledo prisećanje užasa koji je preživeo. Tom Hardy je prizemniji od originalnog Maksa koga igra Mel Gibson, dao mu je svoju ličnu dimenziju brutalnosti, koja je sasvim obična u okruženju u kome živi sa ostalima.

Kad smo već kod okruženja, situacija je smeštena u blisku budućnost, u isušeni, napaćeni postapokaliptični svet gde su svi resursi skoro totalno istrošeni. Vode postoji u veoma ograničenim količinama, zovu je Aqua Cola. Benzin je ravan zlatu i postoje kultovi koji slave bogove oktana i ceo život posvećuju gorivu. Tu je naravno i glavni negativac, pravi monstrum po izgledu i delu, Immortan Joe koji drži pod kontrolom veliki broj svojih podanika. Prava postavka za akcioni zaplet koji se razmotava u dva svoja spojena dela – Maks biva zarobljen, uspeva nekako da pobegne i priključuje se beguncima, mladim devojkama (od kojih jedna nosi dete, čiji je otac Immortan Joe) koje predvodi Furiosa u svojevrsnom kamionu-tvrđavi i sa njima pokušava da stigne do obećane tzv. “zelene zemlje”. Njihove priče se sudbinski prepliću i postaju jedna zajednička borba protiv agresivnih plemena koja predvodi pomenuti Immortan Joe. 

Tom Hardy, posle uloge Bejna u The Dark Knight Rises, gde je poprilično imobilisan što se tiče teksta i govora, Fury Road počinje otprilike na isti način, sa gvozdenom maskom na licu koju ipak brzo skida uz pomoć Furiose. Opet, njegov tekst je veoma oskudan. Njegova najduža rečenica ima 4 reči. Sa druge strane, postoji scena gde on briše krv sa svog lica. Krv nije njegova, a ne briše je krpom niti vodom već mlekom mladih devojaka koje se nalaze u rezervoaru – ultimativna poezija u stilu Toma Hardija i Džordža Milera...

To je osnova priče, nema komplikacija. Sve ostalo je praznik za oči ljubitelja akcionih sekvenci i onih koji su dugo čekali novi nastavak drumskih ratnika. Velike zasluge treba odati gospodinu pod imenom John Seale koji je direktor fotografije na filmu. Izvučen bukvalno iz penzije, potrudio se da „oboji“ svaki kadar na svoj specifičan način koji ga je već od ranije proslavio u filmovima „English Patient“ i „Lawrence of Arabia“ – pogađate, oba filma imaju predivne kadrove peščanih prostranstava. Što se tiče reditelja, Džordž Miler koristi divnu fotografiju i pozicionira nas desetak metara iznad tla, na dah iznad eksplozija i akcije. Sve to nas može vratiti u prošla vremena kada je film bio baziran samo na pokretnim slikama i živeo isključivo od njih. Moram pomenuti i gitaristu iz pakla koji visi sa prednje strane kamiona sa električnom gitarom koja ima dvoja vrata i iz čijeg vrha, dok svira hevi metal, izbijaju plamenovi.

Fury Road uspeva da prikupi sve najbolje za čime žudimo u filmovima ovakvog tipa i da sve to napumpa do maksimuma. U žaru smrtonosnih utrkivanja, i meni se desilo da poželim biti makar na mestu suvozača dok uzvikuje svoju rečenicu „Kakav divan dan!“ usred ogromne peščane oluje koja baca u vazduh automobile kao šibice uz potmule eksplozije i dodaje nitro u svoj već prenapregnuti rezervoar goriva bližeći se brzinama od blizu 300km/h uz muziku JunkieXL!

Preporuka

share

share