The Knick
Seriju svojom režijom potpisuje Stiven Soderberg (Steven Soderbergh) i ona opisuje poznatu bolnicu Nikerboker (The Knickerbocker – skraćenica The Knick) u vreme s početka XX veka i njihovu grčevitu borbu oko finansijskih problema ali i oko života svojih pacijenata.
Vozači ambulantnih kočija su plaćeni da dovode teško povređene i bolesne do bolnice gde ih prima John W. Thackery (igra ga Clive Owen), novoimenovani glavni hirurg koji je to postao nakon samoubistva svog prijatelja i kolege. Svojevrsni miks priča o rasizmu, korupciji i ostalim radnjama u osvit moderne kolonizacije Amerike sa početka XX veka sa presekom medicinske prakse i inovativnosti koju su doktori svakodnevno primenjivali kako bi smanjili mortalitet na operacionom stolu.
U samom centru zbivanja je doktor Takeri (Thackery). On je ovisnik o drogama, najviše preferira kokain (koji se s početka XX veka mogao slobodno kupovati u apotekama) ali ga kompenzuje sa svim što može naći – često posećuje pušionice opijuma. Iako, slobodno se može reći, genije u svojoj profesiji, često je zlonameran, osion ali i šarmantan i fer samo ako mu to i kada mu to odgovara. Međutim, nije samo lik doktora Takerija ono što ovu seriju drži na visokom nivou, verovatno najvišem do kojeg je Cinemax sa svojim serijama ikada stigao. Odlično su podeljene uloge i ostalih aktera. Doktor Algernon Edwards, visokoobrazovan mladi doktor sa reputacijom, školovan u Evropi, pravi je dijamant za svaku kliniku ali njegov jedini problem je boja kože. On je crnac u Njujorku na početku XX veka. Tu su i ostale kolege koje su u istom sazvežđu, sa svojim posebnim pričama, problemima i doživljajima.
Neka izvini doktor Haus ako ćemo ga pomenuti u ovom kontekstu, ali bićemo u pravu. Sličnosti su nezaobilazne i moraju se pomenuti, mada Takeri nije dijagnostičar tipa Šerlok Holms medicine, već antiheroj sa skalpelom. Magnetizam koji sa sobom nosi njegov lik drži pažnju na maksimumu, posebno kada su operacije u pitanju, a verujte, ima ih dosta i to sa veoma eksplicitnim detaljima.
Soderberg je uspeo da verno, izuzetnom scenografijom, dočara sve slojeve društva unutar tadašnjeg Njujorka. Uz neobičnu minimal-elektronsku muziku, pratimo radnje koje se kreću od prljavih, groznih i opasnih četvrti i likova, pa sve do glamura visoke klase. Stvorio je filmsku atmosferu punu energije i entuzijazma, opet, sa dovoljno mračnih detalja ali i nadasve privlačnu, na neki način poput Gotama, tako da u pojedinim scenama ne bi začudilo da Brus Vejn prati iz nekog prikrajka... Doktor Takeri je tu da poremeti taj isuviše perfektan balans i unese prirodnu, ljudsku dimenziju u celu jednačinu.
Serija je zaintrigirala mnoge, pa i mene. Trenutno je i drugi serijal pri kraju i iskreno priznajem da je još i bolji od prvog, priča postaje sadržajnija i kompletnija. Za one koji vole i istorijske komponente u okviru priče, reći ću da ovde ima dosta istinitih, doduše skoro sigurno romantizovanih, događaja iz stvarne istorije Njujorka ali to je ono o čemu možete čitati u enciklopedijama na internetu. Ono što ostaje je veoma interesantna i intrigantna, neobična priča koja definitivno ne ulazi u isti kalup kao ostale serije o doktorima i klinikama koje ste imali prilike da pogledate ili čujete o njima.
