Love [2015]
Les Cinémas de la Zone, RT Features, Rectangle Productions
Režija: 
Gaspar Noé
Scenario: 
Gaspar Noé
Zemlja proizvodnje: 
France | Belgium
Jezik: 
English | French
7.0
7

Gašpar Noa je jedan od retkih autora čije filmove čekam sa neizvesnošću. Od filma Irreversible, Noa je praktično u sedmu umetnost uveo neke dodatne elemente šok estetike. Dramski elementi uz izvesnu dozu psihološkog horora prožimaju gotovo sve njegove rane i kasnije filmove. Njegov najnoviji film nudi nam nešto novo i drugačije.

Sniman u Parizu, Love predstavlja Noinu viziju ljubavnog trougla, prožetu unutrašnjim monolozima i tradicionalnim minimalističkim i mračnim scenama rasprava i emotivnih erupcija.

Tu su i transparentni hedlajneri preko celog ekrana, koji podgrevaju tenziju, praćeni blagim udarcima timpana. Nešto što je Noin trejdmark kroz celu karijeru.

Međutim, ovog puta Noa nije uspeo. Love je, nažalost, daleko najslabiji film iz njegovog opusa. Ali, čak i kao takav, on zaslužuje respekt i ozbiljnu analizu.

Gde su problemi?

Pa, za početak, recimo da pomenuti hedlajneri ne donose saspens u meri u kojoj smo to navikli. Zapravo donose patetični dramski most, koji nas uvodi u za današnje vreme prilično čedan i naivan zaplet. Hedlajneri su ovog puta nepotrebni i suvišni.

Glavni lik je krajnje antipatičan. Pola filma provodimo misleći o njemu kao luzeru, da bi negde od polovine videli da je on zapravo nekakav režiser, i da ima intelektualnog potencijala, stvari koje nagoveštavaju dijalozi sa nesuđenom životnom saputnicom.

Noa kasno kreće da režira. Kao da je bio zaglavljen između pornografije i melodrame. Uticaj francuske škole režije je ovde vidljiv. Love deluje kao Un homme et une femme 21. veka, ali samo deluje, jer ne može da priđe klasiku. Noa se oslanja čak i na filmove koje potpisuje Alain Resnais. Međutim, Love nema taj senzibilitet, kao ni moćni narativni momenat.

Love jeste donekle slobodan u svojoj ekspresiji ljubavi. Ali, previše je čedan kao pornić, i premalo inspirativan i strastven kao erotski film. Taj elemanat je apsolutno razočaravajući, jer je Gašpar Noa upravo i poznat po svojoj estetici uspešnog balansitranja između šoka, kiča i efektne dramske egzekucije.

I dok prva polovina filma donosi razočarenje, u drugoj polovinu filma Noa kreće da, prateći oprobanu narativnu matricu premotavanja iz Irreversible, uspešno sprovodi svoju viziju “savršene” ljubavi. Čak i scene seksa više ne deluju dosadno, umorno i usiljeno. Uspešno poigravanje svetlosnim efektima i bojama, kao i znalačka upotreba muzike (od laganih elektro bitova do klasične muzike) stvaraju uverljiv i mračan ambijent modernog Pariza - punog slobodne ljubavi, perverznih klubova i uvrnutih likova.

Kraj je usiljen i neuverljiv, nešto što Noi nije nedostajalo tokom godina. Memorabilni freese-frame shot na kraju ne deluje punokrvno, i ostavlja nas hladnim.

Nameće se zaključak da je ovo samo jedan novi stepenik u karijeri kontroverznog režisera, a koliko je Love zapravo pad u odnosu na evidentno kvalitetnije filmove u prošlosti, pokazaće vreme.

Preporuka