O pisanju – lekcije Stivena Kinga o književnom zanatu
Imamo pred sobom još jednu knjigu o stvaralačkom procesu. Poput mnogih drugih, ona istovremeno pripada autobiografskoj prozi i autopoetičkom eseju, nudeći čitaocu uvid u životni put jednog od najčitanijih savremenih autora, ali i u njegovu predstavu o samoj prirodi književnog rada. Vrlo verovatno ovakve knjige nastaju kada se autor umori od odgovaranja na uvek ista novinarska pitanja: kako ste postali pisac, kako pišete, koji su vaši književni uzori. Evo vam knjiga, gospodo novinari, tu ćete naći odgovore.
Autor knjige, Stiven King, i danas je posmatran prvenstveno kao predstavnik popularne, žanrovske književnosti. Malo je onih koji ne znaju: njegova dela pripadaju području horora, fantastike i trilera – oblastima koje su često posmatrane sa izvesnom rezervom u okvirima takozvane „ozbiljne“ književne kritike. Ipak, obim njegovog opusa, trajanje njegovog uticaja i sposobnost da oblikuje likove i narativne svetove koji nadilaze žanrovske okvire učinili su da njegovo delo postepeno zauzme stabilnije mesto u savremenoj književnosti.
„O pisanju“ predstavlja važan dokument upravo zato što otkriva način na koji sam autor razume sopstveni rad. Ako nas Haruki Murakami u knjizi „O čemu govorim kada govorim o trčanju“ uvodi u temu kroz naslov koji zvuči kao mala enigma (o čemu? o čemu?), Stiven King bira drugačiji put – on bez metaforičkih uvoda odmah saopštava osnovnu temu o kojoj će biti reči: pisanje.
Knjiga je strukturirana u dva jasno razdvojena dela. Prvi deo ima autobiografski karakter i prati put kojim je King postao pisac, dok drugi deo donosi niz saveta i razmišljanja o samom procesu pisanja.
Autobiografija jednog pisca
Autobiografski segment knjige nije zamišljen kao klasična hronika književnog uspeha. King ne nastoji da konstruše priču o predodređenosti za književnost niti da vlastitu karijeru predstavi kao niz unapred određenih postignuća. Naprotiv, on opisuje razvoj svog interesa za pisanje kroz niz svakodnevnih iskustava, porodičnih okolnosti i profesionalnih pokušaja koji su prethodili afirmaciji.
Posebno mesto u tim sećanjima zauzima detinjstvo i mladost u Mejnu, obeleženi skromnim materijalnim uslovima. Pisanje se pojavljuje rano, najpre kao oblik igre i improvizacije, zatim kao pokušaj objavljivanja u malim časopisima. U tom periodu važan deo iskustva predstavljaju odbijanja izdavača i urednika, koja su, kako autor svedoči, godinama pratila svaki pokušaj objavljivanja.
Ovaj deo knjige zanimljiv je upravo zbog odsustva romantične predstave o književnom talentu. King prikazuje pisanje kao proces učenja i upornosti, u kojem se napredak postiže postepeno, kroz kontinuiran rad i kroz prihvatanje neuspeha kao sastavnog dela književnog života.
Prelomni trenutak njegove karijere vezuje se za objavljivanje prvog romana koji je privukao veliku pažnju čitalačke publike. Ovde se pojavljuje jedna važna tema koja će kasnije dobiti šire značenje u knjizi: odnos između pisanja i lične discipline. King otvoreno govori o periodu u kojem su alkohol i droga imali značajnu ulogu u njegovom životu, naglašavajući da je prevazilaženje tih problema bilo povezano i sa ponovnim uspostavljanjem radne discipline. Drugim rečima, kako mu je pisanje spasilo život. Ne jedini put.
Pisanje kao zanat
Drugi deo knjige predstavlja svojevrsni priručnik za pisce, saveti mladom piscu, kako bi rekao Kiš. U njemu King iznosi niz zapažanja o jeziku, strukturi priče i radnim navikama koje smatra ključnim.
Prvo i možda najvažnije načelo koje ističe jeste neraskidiva veza između čitanja i pisanja. Tome služi i spisak literature u dodatku na kraju knjige. Prema njegovom mišljenju, pisac mora da bude pre svega strastveni čitalac. Čitanje razvija osećaj za ritam rečenice, za način na koji se gradi napetost i za strukturu narativa. Bez tog iskustva, tvrdi King, teško je razviti sopstveni stil. Hoćeš da pišeš? Kopiraj one koji to dobro rade i preuzimaj bestidno, što bi rekao Mirko Kovač.
Drugo načelo odnosi se na disciplinu rada. King odbacuje predstavu o pisanju kao o aktivnosti koja zavisi isključivo od inspiracije. Pisanje zahteva redovnost i posvećenost. King naglašava važnost svakodnevnog rada i postavljanja jasnih ciljeva u pogledu obima teksta koji treba napisati. Evo njegovog recepta: kreneš dnevno da pišeš 500-600 reči, dođeš treningom do 2000 i tako postaneš jedan od najplodnijih pisaca današnjice.
U knjizi se nalaze i konkretni saveti o jeziku. Kinga posebno nerviraju prilozi i nepotrebno komplikovani izrazi. Po njegovom mišljenju, jasnoća i preciznost predstavljaju osnovne vrednosti dobrog stila. Rečenica treba da bude funkcionalna i da služi priči, a ne da autor svojom blagoglagoljivošću dosađuje čitaocima.
Sličan stav primenjuje i na proces uređivanja teksta. Prvi nacrt, prema njegovom shvatanju, treba napisati slobodno i bez preteranog samokritičkog nadzora. Tek u drugoj fazi dolazi do pažljivog prepravljanja. Jedno od najpoznatijih pravila koje navodi jeste potreba da se tekst skraćuje, uklanjanjem suvišnih rečenica i ponavljanja. Uštedeću vam vreme navođenjem formule: druga ruka teksta = prva ruka – 10%.
Šta je starije zaplet ili likovi?
Posebno zanimljivo mesto u Kingovim razmišljanjima zauzima pitanje nastanka zapleta. Za razliku od mnogih pisaca koji detaljno planiraju strukturu svojih dela, King naglašava važnost spontanog razvoja priče. U nekom trenutku likovi krenu da preuzimaju priču i da je povedu na svoju stranu.
On smatra da pisac ne mora unapred znati sve elemente radnje. Dovoljno je da polazi od osnovne situacije ili ideje, dok se dalji tok priče razvija kroz interakciju likova i okolnosti. U tom smislu, proces pisanja podseća na arheološko otkopavanje – priča već postoji u nekom obliku, a zadatak pisca je da je postepeno otkrije.
Ovakav pristup objašnjava i vitalnost Kingovih narativa. Njegovi likovi često deluju autonomno, kao da sami određuju pravac događaja, što doprinosi osećaju spontanosti i autentičnosti.
O priči i pričanju
Na samom kraju knjige pojavljuje se epizoda koja daje poseban ton čitavom tekstu. Godine 1999. King je doživeo tešku saobraćajnu nesreću kada ga je automobil udario tokom šetnje. Povrede su bile ozbiljne i oporavak dugotrajan.
U tom periodu pisanje ponovo dobija egzistencijalni značaj. Povratak radu na tekstu predstavlja način da se prevaziđu fizičke i psihičke posledice nesreće. Sam sebe doživljava kao Šeherezadu koja pričom produžuje život. Ovaj deo vas može naterati da celu knjigu (napisanu neposredno nakon tog događaja) čitate i kao piščev lični priručnik o preživljavanju.
Umesto zaključka
Poželeli ste, recimo, da postanete copywriter. Pa biste da ovladate tehnikama zanata, da naučite da pišete smisleno i dopadljivo. Onda vam se ova knjiga može učiniti korisnom. Međutim, ako i sami pišete, ili biste u svom pisanju, nedajbože, upotrebili složenu rečenicu, ovaj „keep it simple“ priručnik možete naći potpuno beskorisnim. Osim delova koji se odnose na samo čitanje, ono široko, raznovrsno, sveobuhvatno čitanje u čijoj je osnovi potreba za pričanjem priča, koje mi je i donelo ovu knjigu u ruke.
Članak preuzet sa portala Book Hub.
