Double Virgo - Shakedown [2025]

Nov 26, 2025

Double Virgo

Shakedown

Year0001 / 2025

Double Virgo ( Sam Fenton i Jezmi Tarik Fehmi iz benda bar italia), deluju kao dvojica koji su godinama skupljali zvukove svojih poluutvrđenih ideja: melodije nastale u pauzama, na hodnicima, u malim prostorijama gde se instrumenti ne doteruju da bi bili „savršeni“, nego da bi izazvali taj nesavršeni šum koji ima dozu iskrenosti. Njihov album Shakedown raste upravo iz te intime: istovremeno zbijen i prozračan, grub u ivicama, ali pažljivo očišćen od viška, kao da je neko strpljivo skidao slojeve prašine sa ranije nabacanih skica.

Dvojac, već prisutan kroz druge projekte i saradnje, odavno je razvio prepoznatljiv refleks: nesavršenost koriste kao alat, isprekidanost kao ritam. Ovde, međutim, taj izraz deluje sabranije. Produkcija je smirena, ne razmetljiva, ali dovoljno jasna da se melodijske linije konačno progovore. Postoji u tom pristupu neka tiha hrabrost, kao kad odlučiš da staru beležnicu prepišeš u čitljiviji rukopis, da joj udahneš novu svrhu, da je izvedeš iz anonimnosti one prve skice.

Pesme se kreću u istom krugu: gitare koje škripnu kao vrata stana koja nikada ne nalegnu kako treba, ritmovi koji podsećaju na hod po ravnom betonu, vokali koji često zvuče kao iskreno, gotovo stidljivo priznanje. U otvarajućoj „sams fragrant dungeon“ osećaš toplinu koja se širi postepeno, kao tračak svetla što proviri između dve zgrade u suton, nežan, ali neumitno prisutan.

„Bemused“ donosi iznenadan zaokret: ritam postaje okretniji, refren dobija oblik, melodija se primiče onoj nekoj muzičkoj iskri koja prevazilazi belešku i postaje pesma, sirovo, ali sa namerom. Dok „Role Play“ pokazuje želju da se vokali slože u urednije harmonije, da se stvori sloj koji odjekuje i iza zida, opet čvrsto stojeći na svojoj, iskonskoj podlozi.

Ipak, u toj težnji ka melodičnosti i jasnoći, ponekad se oseti da album ostaje na pola puta. Nekoliko pesama deluje kao skice koje su blizu da zakorače u potpun izraz, a ipak izbegnu poslednji korak, kao da je strah od prevremenog doterivanja nadglasao poriv originalne sirovosti. U tim trenucima melodija se razmrda, ali ne uspe da uspostavi otisak koji bi ostao trajno. Kao da zna gde želi da ide, a ipak zastane pre ulaza u prostoriju gde bi sve moglo da se složi.

Tu je i pitanje dinamike: album je emotivno koherentan, ali to ponekad znači i jednotečnost, premalo je vrhova, premalo glasnih ili dramatičnih trenutaka koji bi razbili uniformnost tonaliteta. Ako si slušalac koji traži bubanj koji udara jako, glas koji vrišti, riff koji razbije tišinu, možda ćeš osetiti da sve ide u jednoj temperaturi: blago povišenoj, stalnoj, umerenoj. Nema naglih uzleta, nema udara koji bi te otrgao od zida i naterao da se preispitaš.

Vokali, tu, njihova stidljiva, polu-šaputava estetika ima šarm, ali ponekad ostaju toliko povučeni da se utapaju u slojevima zvuka. Kao da glas želi da kaže nešto važno, ali ne sme da grubo ispiše tu misao, nego je tiho nacrta i prepusti slušaocu da je došifruje. U nekim momentima to stvara osećaj distance: osećaš prisustvo, ali ne znaš da li je bliže spokoj ili sumnja.

Kroz album provlači se ta napetost između želje za formom i straha da se ne izgubi autentičnost, balans koji ponekad podržava sklad, a ponekad izazove neodlučnost. Muzika zna da pronađe melodiju, a opet nekad ostaje u senci svoje neglatke prirode, čekajući da nešto iskrsne, a ono ne dođe.

Ali, uprkos tim pukotinama, ono što ostaje jeste iskren razgovor: dva glasa, dve gitare, dve senke što se prepliću, ispravljaju, ponekad i bore oko tačke ravnoteže. U tim preklapanjima ima nečeg neposrednog, nečeg što te tera da se vratiš i preslušaš ponovo, u nada da ćeš prvi put zaista čuti ono što je skriveno između nota. I baš u tome je snaga Shakedown-a: ne u svojoj savršenosti, nego u svojoj ranjivosti, u onoj tihoj odluci da se ipak kaže, da se ipak pusti zvuk, da se ipak baci pogled iza zatvorenih vrata.

Shakedown ne pretenduje da bude spektakl. Ne traži da te obori složenim aranžmanima ili da zablista produkcijskom briljantnošću. On je zbit odluka, pažljivih, sa merom. Spaja trenutke koji mogu da se urežu u pamćenje samo onima kojima samo lagano dodirnu pažnju i nestanu pre nego što ih potpuno uhvatiš. Najlepše funkcioniše onda kad melodija izađe iz senke, kad se dvojac usudi da ispriča priču do kraja, a ne da ostane na nacrtu. I u tom nesigurnom naporu leži njegova hrabrost, u postepenom otkrivanju, u sitnim pomeranjima, u načinu na koji grubi tonovi, ako ih slušaš dovoljno dugo, mogu da budu nežni i prepoznatljivi.