Florence Foster Jenkins
Paramount Pictures, 20th Century Fox
Režija: 
Stephen Frears
Scenario: 
Nicholas Martin
Zemlja proizvodnje: 
UK
Jezik: 
Engleski
7.4
7
Meryl Streep. Najbolja još uvek aktivna glumica, možda i najbolja glumica ikada. Obožavana od strane publike i kritike, ovenčana sa tri Oscara (od rekordnih 19 nominacija). Snažna žena koji svoj privatni život drži daleko od glamura, ali koja može uskočiti u bilo koju ulogu. U poslednje vreme izgleda kao da je ostala bez izazova, pa je rešila da ga izmisli igrajući u mjuziklima. Pop u Mamma Mia (2008), dečije pesmice u Into the Woods (2014), rock u Ricki and the Flash (2015) i sada opera, i to kakva, u biopicu o Florence Foster Jenkins, najpoznatijoj groznoj pevačici na svetu čiji su masakri poznatih arija čak poslužili Waltu Disneyu kao inspiracija za lik one krešteće kokoške.
 
 Neka vas prva pretpostavka ne zavara: uopšte nije lako pevati loše pod kontrolom za potrebu uloge. Čak je, čini se, pevati dobro manji problem: ili imate talenta ili dotične numere nagruvate napamet jednom za sva vremena. Pevati loše i to na tačno odrađeni način je umetnost za koju je potrebno i puno talenta i dosta prakse. Meryl Streep je, za glumicu, vrlo dobra pevačica i to je pokazala u svojoj mjuzikl fazi. Međutim, sa ulogom Florence Foster Jenkins je imala svoj najveći izazov u kasnijoj fazi karijere i opet je pokazala koliko je briljantna.
U slučaju Florence Foster Jenkins, nije najbitnije njeno loše pevanje i aristokratsko držanje koliko stav i tvrdo uverenje da je ono što ona radi značajno, potrebno, plemenito i kvalitetno, a ne trivijalno i zabavno iz razloga svoje lošosti. Potrebno je, dakle, odigrati samozavaravanje u toliko uznapredovaloj fazi da se ono može smatrati skoro patologijom, nekom formom demencije ili socijalne isključenosti. Jer kada u doba najvećih ratnih sukoba u istoriji civilizacije dokona bogata naslednica koja ne zna da peva snima ploče i drži koncert u Carnegie Hallu, jasno je da ona nema pojma o realnom svetu. Niti je baš zanima, da budemo iskreni.
 Realnost ne zanima naročito ni profesore pevanja koji joj drže instrukcije i to masno naplaćuju, ni izdavače, ni vlasnike koncertnih dvorana (dokle god im je publika po ukusu), a verovatno ni pijaniste koji se guraju da joj budu korepetitori. Oni možda čak i ne naslućuju u šta bi se upleli, kao što to nije naslućivao ni mladi Cosme McMoon (Helberg) koji je taj posao dobio pukom srećom i izborom pravog lakog komada za Florence koja je možda zahtevna osoba, ali nije zahtevna publika. Jednom kad otkrije će se možda u sebi smejati, ali nije šuškavi zov iz džepa jedino što će ga motivirati da ostane uz Florence, koliko spoznaja da je ona možda jedina osoba iskrena u svojoj ljubavi prema muzici u pretvornom muzičkom svetu.