Dept. Q [2025]
Krenuću od mesta gde nas "Dept. Q" prikuca za ekran — Edinburg, sumoran, gotičan, grad u kome svaka kamena ulica jedan magični podseća da se tajne gomilaju kao senke pred zoru. U toj atmosferi, DCI Carl Morck, koga igra Matthew Goode, budi instinktive kontradikcije: surov i beskompromisan, ali suštinski “bolno ljudsko” prisustvo, preživeli, traumatizovani detektiv koji, iako gubi deo sebe u pucnjavi, upravo kroz hladne, zaboravljene slučajeve pokušava da ukuca nove značenje svojim danima. Goode doneo je tu ravnotežu — suzdržan, gotovo ironičan, ali uvek na ivici emotivnog klimaksa, i baš mu to stoji kao po meri krojen kaput.
Ono što me posebno privlači je likovni spoj: tu je kolektiv ne baš stvoren za jedno te isto mesto — Akram, sirijski izbeglica i bivši policajac (Alexej Manvelov), Rose (Leah Byrne), ambiciozna ali ožiljkama okovana mlađa detektivka, pa Dr. Rachel Irving (Kelly Macdonald), terapeutska figura koja se ne plasira kao spasilac, nego kao ogledalo. Nije superheroj, nego umorna žena s gomilom sopstvenih problema. I to je dragocena nijansa dinamike — tim je više grupa raznolikih ljudi, porodica nevoljno ujedinjenih oko istih duhova.
Prvi slučaj, nestanak državne tužiteljke Merritt Lingard (Chloe Pirrie), razotkriva se poput zagonetne lutrije bez pravila: tu su osveta, psihološko mučenje, hiper‑komprimovana pozicija u mentalnoj kući, ali i religija neizvesnosti i šokova. Krvavi tragovi prošlosti, misteriozna soba pod vodom, ali i akcenti na ljudske, ponekad destruktivne potrebe — ovo nije skup prepoznatljivh narativnih šablona, već psihološki horor. Priča je precizna, bez praznog hoda, i razvija se gotovo hipnotički, ostavljajući te da tražiš pauzu, čak i kad ne možeš da je nađeš.
Ali "Dept. Q" nije samo zagonetka — to je mesto gde se osećanja upliću u kriminalistički rad. Morckovo skriveno preživljavanje, krivica zbog poginulog kolege i paralizovanog partnera nalik su drugskoj zavisnosti; on nije čist ni hrabar, ali je dosledan, i njegove sesije kod Rachel donose bolne zube istine. Priznanja su stidljiva, ali ubodna. A scena borilačkih veština Akrama nagoveštava da iza tih sposobnosti leži bolna sirijska prošlost, snaga usred bola — nešto poput čoveka koji zna da će ga opet pogoditi tanetom, ali ne bira da stane.
Književni uzor ove tv serije dolazi iz Danske — Jussi Adler‑Olsen i njegovih 10 knjiga — ali su Scott Frank i Chandni Lakhani odlučili da priču premeste u Edinburg — grad koji nosi onu mračnu srednjovekovnu draž, i ujedno saveznik u psihološkom tonu. Ne kopija, nego fuzija skandi noara s britanskim karakterom, s krvlju u zidovima i britkim putokazima ka institucionalnim slabostima.
Što se tiče dramaturgije, "Dept. Q" ne žuri. Naracija balansira između forme proceduralnog, gotovo tehničkog pristupa i nelagode, otkucaja iza gde svaka scena izduva cigaretu tišine, ali i iza koje curi ljudska krhkost. Kada Morck kaže neku surovu opasku, znaš da iza toga žubori molitva da sutradan ustane. Kada fokus pređe na tim, jasno je da svaki od njih ne traži herojsko ispražnjenje, nego možda samo — smisao.
Ne sakrijmo i ono bitno: ritam. Devet epizoda, sve između sat i sat i deset minuta, omogućava scenaristički prostor. Ne guši ekspozicijom, a u isto vreme ni ne forsira. Klimaktičan kraj, kad otkrivaju ko je kidnapovao Merritt, stvara pritisak, srcu pristupa i drži te u sumračnom veku serije, dok negativci , vođeni osvetom, postaju gotovo pijavice tužbi i bola. Morckova ruka drhti kad izvlači liniju između zakona i lične mržnje.Šta je sudski proces u odnosu na ljudsku savest?
Da sumiram, "Dept. Q" je priča koje nije samo mišićav krimi‑proceduralac, već i srce koje lupka u ritmu traume, empatije i zavisnosti od istine. Matthew Goode je detektiv kojeg bi voleo da mrziš – ali ne možeš, jer je previše stvaran. Likovi su stvarni. I zato te ova serija ne napušta: jer ne mapira samo zločin, nego mapira unutrašnjost – tamu, zazore, i posledicu izbora. Ako postoji mesto gde psihički bol postaje sredstvo za pravdu – to je "Dept. Q".
Meni se čini da u tome leži i najveća vrlina – goli osećaj da, u zemlji tužnog kamena i hladnog neba, čovek ipak nadjača sopstveno davljenje. Samo zato što mora.
