The Ballad of Wallis Island [2025]
Postoje priče koje ne dolaze da nas osvoje glasno. One ne viču, ne viore se kao zastave, ne jure ka velikom klimaksu. One prosto sednu pored nas, udahnu isti vazduh, slegnu ramenima i kažu – „Znam kako ti je.“ "The Ballad of Wallis Island" je jedna od tih priča. Nepretenciozna, tiha, a čudesno živa.
Ova britanska komedija-drama, koju potpisuje James Griffiths, nadovezuje se na kratki film iz 2007. godine, dajući mu prostor da prodiše u dugometražnom formatu. I upravo u tom disanju, u tim dugačkim, neizgovorenim trenucima između reči i nota, ovaj film pronalazi svoju pravu snagu.
Glavni lik, Charles (sjajni Tim Key), dobitnik lutrije i svojevrsni pustinjak, živi na udaljenom ostrvu koje kao da je isplovilo iz neke bajke o samoći. Ostrvo nije samo lokacija – ono je stanje duha. Umoran od tišine koja ne nosi odgovore, Charles odlučuje da pozove davno rasformirani folk duo, McGwyer & Mortimer, da mu odsviraju privatni koncert.
Odluka detinjasta? Možda. Ali i duboko ljudska. Jer kada ne znamo šta bismo sa sobom, okrećemo se onome što nas je nekad lečilo – muzici, ljubavi, nostalgiji.
Tom Basden i Carey Mulligan, u ulogama bivših partnera – muzičkih, ljubavnih, životnih – donose na ekran dinamiku toliko suptilnu da publika oseća teret njihove prošlosti i kad između njih vlada tišina. Mulligan igra sa dozom uzdržanosti koja samo povremeno popusti, dok Basdenov lik nosi mešavinu kajanja i čežnje. Njihova hemija nije eksplozivna – ona je tihi žar koji gori godinama, ne tražeći odobrenje.
Muzika koju su Basden i Key napisali za potrebe filma ne pokušava da bude hit. Ona je, pre svega, dnevnik – niz pesama koje razotkrivaju likove bolje nego bilo koji monolog. Mulligan i Basden ih izvode bez trunke teatralnosti. Glasovi im nisu besprekorno trenirani, ali nose ono što pevanje često zaboravi – istinu.
Vizuelno, film odiše nežnošću. Kinematografija G. Magni Ágústssona prikazuje ostrvo kao prostor između jave i sna – svetlost je prigušena, kadrovi su dugi, prozračni, gotovo meditativni. Svaki kadar kao da upija tišinu između reči, a priroda postaje saučesnik u naraciji, tihi svedok unutrašnjih lomova.
U tematskom smislu, film se dotiče večnih pitanja: šta radimo sa prošlošću koju nismo zatvorili? Kako izgleda pomirenje koje više nije dramatično, već blago, gotovo nečujno? Možda ga pronalazimo upravo u pesmi, u večeri provedeno na drvenom podu, uz sveće i čaj, dok stari akordi oživljavaju nešto za šta smo mislili da je umrlo.
"The Ballad of Wallis Island" ne pokušava da promeni svet. I to mu je možda najveća snaga. Ne izmišlja nove narative, ne prodaje originalnost po svaku cenu. On nas, jednostavno, vraća nama samima – onima koje smo ostavili iza sebe dok smo jurili dalje. U toj povratnoj karti, u toj tihoj pesmi koja nas sačeka na kraju dana, krije se sve što film želi da kaže.
I kaže to dovoljno nežno da poželite da ga gledate opet. Ne zato što ste nešto propustili, već zato što vam je bilo lepo da budete u njegovom društvu.
