The White Lotus - Sezona 3
Treća sezona serije "The White Lotus" spušta se među svoje gledaoce kao vešto presavijeni svitak svile na vetru – egzotična, naelektrisana, ali i emocionalno potrošna. Ovog puta, u toplini tajlandskog pejzaža, Mike White nastavlja da razvlači svoju satiričnu kartu sveta, iscrtavajući nove likove sa starim manama, dok nevidljivo pero društvene kritike šara po poleđini svake scene, svakog pogleda i svakog tišeg uzdaha u raskošno opremljenim vilama za prebogate duhovno siromašne.
U fokusu je porodica Ratliff – Timothy (Jason Isaac) i Victoria (Parker Posey), njegovi aristokratski maniri i njene suzdržane frustracije, njihova ćerka Piper (Sarah Catherine Hook) s tankom belom notom idealizma koja želi da napiše tezu o budizmu, ali više liči na nekog ko pokušava da pronađe duhovnost u meniju degustacije. Njena braća, Saxon (Patrick Schwarzenegger) i Lochlan (Sam Nivola), kao dve strane iste novčanice, trče između samoprezira i superiornosti, dok se senci svojih privilegija ni ne usuđuju priznati da ih guši sopstvena nemoć da ikad iskuse stvarnost.
Tu je i trio dugogodišnjih prijateljica: Jaclyn (Michelle Monaghan), televizijska glumica koja pokušava da pronađe smisao izvan svetla reflektora; Kate (Leslie Bibb), supruga imućnog trgovca kriptovalutama, koja duhovnost konzumira kao još jedan luksuzni proizvod; i Laurie (Carrie Coon), autorka popularnih eseja o traumi, čiji cinizam je poput suptilne upale – nevidljiv, ali stalan. Njihova dinamika oscilira između razornih emocionalnih trenutaka i dijaloga koji zvuče kao da se bore između satire i samosvrhe. Coon igra Laurie s nijansiranom preciznošću – njene rečenice su skalpeli, a osmeh često maska za gađenje prema sopstvenim izborima.
I dok njih tri predstavljaju različite refleksije savremene žene izgubljene u paralaksama privilegije, Natasha Rothwell se vraća kao Belinda, sada u znatno dubljoj, melanholičnijoj verziji. Njena sudbina, svojevrsni eho prve sezone, daje ovoj inkarnaciji serije notu duhovnog zatvaranja kruga. Belinda više nije samo tihi simbol iskorišćenosti – ona je svedok. Njene scene su najčistije, najtiše, ali i najteže – kao da svaki njen pogled nosi pitanje koje niko ne želi da čuje: "Da li vam je zaista bolje sada?"
Treći par su Rick (uvek fantastični Walton Goggins) i Chelsea (Aimee Lou Wood), par iz druge vrste života – on razbarušeni Amerikanac s previše tajni i previše šarma za svoju propalu moralnost, ona pokušava da pronađe ulogu u njegovom svetu, ali stalno upada u kadrove u kojima niko ne zna da li je glumica, turistica ili žrtva. Svi oni se, kao i gosti iz prethodnih sezona, izležavaju pored bazena, ali voda ovoga puta deluje pliće – ili su samo njihovi odrazi postali dublji.
U poređenju sa prethodne dve sezone, treća deluje kao da nosi više hermetične simbolike, više duhovnih aluzija, ali i manje jasne emocionalne žice koja je u prethodnim delovala kao elektrošok: u prvoj sezoni to je bio portret dekadencije kroz pogled radničke klase; u drugoj – eros i moć u italijanskom ključu; ovde – duhovnost kao turizam, kao šoping za identitet u svetu koji više ne zna šta traži, osim možda još jedan spa tretman.
Socijalni komentar pulsira kroz svaku scenu. Tajland nije samo pozadina, on je ogledalo. Kultura koja pokušava da ostane svoja dok se kroz nju voze tuk-tuk turisti u potrazi za sopstvenom verzijom prosvetljenja. Oko likova ne postoji samo ambijent – postoji svedočanstvo: o Zapadu koji konzumira Istok kao večeru sa četiri zvezdice, o spiritualnosti svedenoj na Insta-story, o kapitalizmu koji se šunja čak i iza mantri i tamjana.
Ipak, treća sezona se ne otvara kao prethodne – nema eksplozije, nema šoka, već se razvija kao sumanuto lepa tapiserija, prepuna detalja, ali bez čvora koji nas drži u napetosti. Ne znači da je slabija, već drugačije fokusirana – manje krvava, više kontemplativna, kao da Mike White pita: "A šta ako su svi već mrtvi iznutra, i pre nego što se desi zločin?"
U toj tišini, "The White Lotus" ostaje veran svom cinizmu, ali dodaje novu notu melanholije. Kao razglednica sa odmora na koji niko nije želeo da ide, ali svi su morali da odu – da bi shvatili da ne postoji mesto dovoljno daleko da pobegneš od sebe.
