Gene Hackman: Čovek sa licem života, heroj bez maske

Feb 27, 2025

Vest je odjeknula u celom svetu. Gene Hackman pronađen je mrtav u svojoj kući u gradu Santa Feu u američkoj saveznoj državi Novom Meksiku, zajedno sa svojom suprugom, pijanisticom Betsy Arakawom. Mrtav je pronađen i njihov pas.

Njegova smrt označila je kraj jedne ere, tiho i nenametljivo, u skladu sa čovekom koji nikada nije tražio pažnju, ali ju je uvek zasluživao. Otišao je bez pompe, dok su svetla reflektora odavno prestala da ga prate. A opet, taj odlazak je težak, jer sa sobom odnosi jedno poglavlje kinematografije, vreme kada su lica sa platna bila izrezbarena životom, kada su nosila priče u svakoj bori, u svakom pogledu, u svakom zamahu ruke.

Gene Hackman nije bio heroj, nije bio ikona sa postera tinejdžerskih soba, nije bio ni od onih koji su svoje lice pozajmljivali brendovima i reklamnim kampanjama. Bio je, pre svega, glumac, čovek koji je živeo svoje uloge sa istom posvećenošću sa kojom je običan čovek proživljavao sopstveni život. Rođen 30. januara 1930. godine u San Bernardinu, Kalifornija, Hackman je odrastao u skromnim uslovima, formirajući se u atmosferi američkog malog grada, gde su sudbine često već ispisane pre nego što čovek i shvati da je njegov put odavno određen.

Njegov glumački put nije bio ispisan zlatnim slovima od samog početka. Naprotiv, prošao je kroz vetrometine neuspeha, kroz godine kada je svaki angažman bio borba, kada su mu govorili da jednostavno nije materijal za glumca. Ali Hackman je bio od onih tvrdokornih, od onih koji su znali da život nije u onome što ti drugi kažu, već u onome što osećaš duboko u sebi. I tako je, uz Marlona Branda, Dustina Hoffmana i Roberta Duvalla, počeo da traži svoje mesto u svetu filma, gradeći svoju reputaciju kamen po kamen, ulogu po ulogu.

Veliki proboj dogodio se 1967. godine kada je tumačio ulogu Bucka Barrowa u "Bonnie and Clyde". Bio je to film koji je promenio pravila igre, film koji je doneo novi talas nasilne estetike u Holivud, a Hackmanova uloga bila je zapažena, donoseći mu prvu nominaciju za Oskara. Ali to je bila tek uvertira za ono što će uslediti.

Pravi trenutak Genea Hackmana dolazi s početkom sedamdesetih. "The French Connection" (1971) nije samo film, nije samo još jedna kriminalistička priča o policajcima i narko-dilerima. To je bio manifest jednog vremena, priča koja je srušila iluzije o idealizovanim junacima i zamenila ih surovom realnošću ulice. A u njenom centru, Popeye Doyle, beskompromisni, neumorni, ogoljeni detektiv, kojeg Hackman ne igra – on ga živi. Njegov nastup nije samo gluma, to je nešto iskonsko, nešto što se ne može naučiti u dramskoj školi. I upravo ta uloga mu donosi Oskara, potvrđujući ono što su mnogi već znali – Gene Hackman nije običan glumac, on je sila.

Osamdesete su bile decenija u kojoj je Hackman već imao izgrađen status, ali umesto da se prepusti sigurnosti i komforu zvezdanog statusa, on bira uloge koje ga izazivaju, koje ga teraju da istražuje nove dubine. "Mississippi Burning" (1988) je još jedan film u kojem Hackman donosi snagu i slojevitost karaktera kakvu retko ko može da prikaže. Njegova sposobnost da liku podari dimenzije koje nisu zapisane u scenariju, da mu udahne nešto što nadilazi reči, bila je njegova najveća moć.

A onda, devedesete. "Unforgiven" (1992), možda i najveći biser njegove karijere. U režiji Clinta Eastwooda, ovaj film nije samo još jedan vestern – to je dekonstrukcija mita o kauboju, o junaku, o nasilju kao sredstvu pravde. Hackman kao Little Bill Daggett nije samo negativac, on je čovek sa svojim uverenjima, sa svojom verzijom istine, sa svojim demonima. I upravo ta kompleksnost donosi mu drugog Oskara.

Nakon toga, godine prolaze, uloge dolaze i odlaze, ali Hackman ostaje dosledan sebi. "The Royal Tenenbaums" (2001) pokazuje njegovu sposobnost da pređe granice žanrova, da bude i komičan i dirljiv u isto vreme. I onda, povlačenje. Bez spektakla, bez velikih najava. Jednostavno, odlazak. Kao da je oduvek znao kada je pravo vreme da stavi tačku.

Ostavština Genea Hackmana ne može se izmeriti brojem nagrada, iako ih ima dovoljno da bi zauvek ostao upisan u istoriju. Njegova vrednost ne leži u statuama, već u načinu na koji je oblikovao uloge, u načinu na koji je svaki njegov lik bio stvaran, opipljiv, iskren. Bio je most između starog i novog Holivuda, simbol vremena kada je gluma značila nešto više od glamura i marketinga.

I dok nas napušta, ostaju njegovi filmovi, ostaje ono neuhvatljivo što je unosio u svaki kadar, u svaku rečenicu, u svaki pogled. Ostaje Popeye Doyle, ostaje Little Bill, ostaje Buck Barrow. Ostaje Gene Hackman, večan na filmskom platnu, tamo gde je uvek i pripadao.