The Smashing Pumpkins - Aghori Mhori Mei [2024]
Dok ste mladi, tamo negde na kraju tinejdžerskih godina, pred vama je ceo život, sve deluje moguće i na dohvat ruke. Vremenom postaje jasno da život ima potpuno drugačija pravila igre. Kako ste stariji shvatate da neke stvari se nikada neće dogoditi, od recimo onih potpuno fantastičnih kao intergalaktičkog putovanja, pronalaska inteligentnog životu u beskajnom bespuću svemira ili pak dozivanja pameti svog naroda, do onih manje fanstastičnih, od karijere, preko spoznaje da nikada nećete uspeti da zakucate na basketu, ili da vaš omiljeni tim osvoji titulu.
E, pa u tu drugu kategoriju ja sam svrstao objektivnu mogućnost da The Smashing Pumpkins ponovo snime jedan dobar album. Tokom poslednje tri decenije svima je ostalo jasno da je frontman benda, Billy Corgan, jedna veoma kontorverzna ličnost. Mnogo njegovih poteza i izjava od početka ovog veka dočekana su kometarom „bože sačuvaj“, što, kad dolazi od okorelog ateista ima posebnu težinu.
Karijeru The Smashing Pumkins smo malo detaljnije već jednom obrađivali, pa se ne moramo preterano ponavljati, osim mog utiska da, od one fantastične trilogije sa početka karijere, albuma „Gish“, „Siamese Dream“ i „Mellon Collie and the Infinite Sadness“ kvalitet albuma ovog benda, kojih je bilo 9, jnije bio konzistentan.
Večina tih albuma, počev od „Adore“, koji je meni lično bio veliko razočarenje, je bar negde, na onom dubokom, melodijskom i harmonijskom nivou imao prepoznatljiv muzički The Smashing Pumpkins DNK. Nakon ponovnog okupljanja originalnog benda, barem tri četvrtine, sa Jamesom Ihom i Jimmy Chamberlinom, delovalo je da je bend možda open na pravom putnu. Naravno da je nekima nedostajala D’Arcy Wretzky, ali, na žalost, sve vesti koje su dolazile o njoj i njenom teškom životu nakon muzičke karijere, govorile su da jednostavno ona nije više sposobna za povratak u muziku.
Nakon „Shiny and Oh So Bright, Vol. 1 / LP: No Past. No Future. No Sun.“ koji je upravo uneo malo nade, da možemo nešto dobro očekivati ponovo od ovog benda usledili su „Cyr“ i trostruki „Atum: A Rock Opera in Three Acts“. Ma koliko god sam se trudio, pre svega iz poštovanja prema muzičkom nasleđu benda, na ovim albumima nisam uspeo da pronađem makar i jednu trunčicu nečeg pozitivnog ili bar jedne pesme koju bih mogao povezati sa bendom koji sam obožavao. Ne bi The Smashing Pumpkins bili prvi a neće biti ni poslednji bend koji sa godinama stvaraju sve bezličniju muziku i polako blede do beznačajnosti.
Kada se „Aghori Mhori Mei“ sasvim iznenada pojavio, već na osnovu imena pomislio sa da je ovaj album samo još jedno Corganovo iživljavanje i mučenje starih fanova benda.
Već prvi taktovi uvodne pesme „Edin“, mračna gitarska melodija, koju prati žestok nalet teških masivnih distrozija i ubitačnog ritma na bubnju, naterala me je da proverim da li sam pustio Smashing Pumpkins. „Edin“ donosi moćan i intenzivan uvod u zvuk koji kombinuje psihodelični metal sa sanjivim prizvucima karakterističnim za rane radove benda poput albuma “Gish” i “Mellon Collie and the Infinite Sadness”. Numera balansira između težine i melodije, uvodeći slušaoca u mračni svet ovog albuma. Energični gitarski rif, naglašen sirovom teksturom i teškom distrozijom, u kombinaciji sa melodičnim harmonijama, evociraju na muzičke korene benda, ali uz modernu produkciju. James Iha i Billy Corgan majstorski slikaju zvučne pejzaže kroz zanimljivu akordnu progresiju i promenljive dinamičke segmente. Njihove masivne gitare ujedno stvaraju psihdeličnu atmosferu savršeno izbalansiranu sa melodičnim elementima. Jimmy Chamberline bubnjevima postavlja kompleksnu ritmičku osnovu, sa čestim prelazima i naglašenom upotrebom bas pedale, što samo dodaje snagu pesmi, dok bas gitara daje stabilnost i potrepljujet težinu zvuka.
Već na prvoj pesmi The Smashing Pumpkins su jasno predstavili da uz stare uticaje sa modernim pristupom , itekako mogu da prizovu osećaj nostalgije, toliko priželjkivan od njihovih fanova, ali dajući i neophodnu svežinu zvuku sa ovog albuma.
Na prvo slušanje, imao sam uticaj da je Corganov vokal možda i najslabiji momenat, jer deluje da nema one melodičnosti u vokalnimaranžmanima kao sa prvih albuma, ali, kako je cela atmosfera albuma mračnija nego ikad, duboko prožeta goth uticajima, Corganov vokal sa svakim ponovnim slušanjem, polako se uklapa u zvuk albuma i stiče se utisak da je baš onakav kakav i treba da bude.
