Buzzard [2014]
Udruženim nezavisnim delovanjem režiser Džoel Pajtrukas i njegov prijatelj glumac Džošua Burdž kreirali su prilično inventivnu trilogiju koju finalizuje ostvarenje Buzzard.
Delujući u okvirima malog grada Grand Rapids na jezeru Mičigen, Patrujkas i Burdž su, što se primećuje na prvi pogled, veliki zaljubljenici u filmsku umetnost i, a što je mnogo bitnije, očigledno i dovoljno veliki fanatici i posvećenici zanatskom delovanju u okvirima sedme umetnosti. Jednostavno, skroman budžet ih ne sprečava da stvaraju kreativne projekte, koji u poslednje vreme bivaju prepoznati kao ozbiljna ostvarenja na nezavisnim filmskim festivalima širom sveta.
Buzzard otvara minijaturna sekvenca izliva besa glavnog junaka Martija (Joel Burge) nad jadnom Nintendo rukavicom, koja se završava friz frejmom i žestokom hard kor muzikom u pozadini. I kao da tu, na samom početku, u nekoliko sekundi, Pajtrukas sažima sav besmisao i nihilizam života srednje klase u Americi.
Ono što u nastavku sledi je deo života sitnog prevaranta Martija, koji se sastoji u minijaturnim eksploatacijama rupa u kapitalističkom birokratskom aparatu. Marti sve to čini samo i isključivo zabave radi. Međutim, kada se nađe u situaciji da izvrši ozbiljniji zakonski prekršaj, tada zapravo saznajemo o kakvom idiotu i sociopati se ovde zapravo radi.
Sklapajući delove Nintendo rukavice u famoznu Fredi Krugerovu sečivima opasanu egzekucionu napravu, Marti pokazuje, uz maestralno vođenje Pajtrukasa, crte karaktera koje nisu bile vidljive u prvom delu filma: mazohizam, opsesivnost, paranoičnost i neartikulisane izlive besa.
Kako se zatvara obruč oko kruga prevare, kako novac postaje nasušna potreba, tako Marti biva sve nervozniji, a gluma Džošue Burdža sve uverljivija i kvalitetnija, a u finalnim sekvencama filma Pajtrukas nam nudi bizarno rešenju u okvirima surealnog eskapizma, i tako savršeno zaokružuje matricu o jalovosti i ništavnosti radničke klase u globalnom kapitalističkom sistemu.
