Violina i uragan
Nema ništa logičnije od saradnje između Lori Anderson (Laurie Anderson) i Kronos kvarteta (Kronos Quartet). To je, međutim, postala stvarnost tek pošto su se našli zajedno u studiju. Njujorška avangardna umetnica i avangardna četvorka iz San Franciska konačno su se našli na istom projektu, ono što je bilo logično je pretvoreno u muziku. Dva kraja Amerike spojila je ljubav prema drugačijem zvuku, kao i ljubav prema gudačkim instrumentima. Anderson, takođe, svira violinu.
Lako se može pomisliti da ta saradnja traje decenijama. Ipak, album su snimili tek 2018. godine, a da je to dobitna kombinacija zvanično je potvrđeno naredne, 2019. Anderson i Kronos su dobili Gremi za najbolju kamernu muziku (Best Chamber Music / Small Ensemble Performance).
Album “Landfall” inspirisan je naletom uragana „Sendi“ i posledicama oluje. Ona je napisala sve stihove, koje ne peva već ih govori (spoken word), dok su svi zajedno komponovali muziku. Anderson svira violinu, razne klavijature, perkusije, a bila je zadužena za semplove i filtere. U Kronosu je raspored ovakav: Dejvid Harington (David Harrington) svira violinu, Džon Šerba (John Sherba) takođe violinu, Heng Dut (Hank Dutt) svira violu, a Sani Jang (Sunny Yang) violončelo.
Upravo je Harington decenijama razmišljao o tome kako bi bilo lepo da kvartet u kome svira sarađuje s Anderson. Čudno je da već nemaju nekoliko zajedničkih albuma.
„Landfall“ nije lak ni jednostavan album za slušanje. Gudači škripe, sudaraju se s elektronikom, čuju se razni zvuci i mirni glas Lori Anderson. Na prvo slušanje tu nema uragana. Sepultura ili Pantera bi bolje dočarali ovu vremensku nepogodu. Međutim, nije sve u buci i odnošenju krovova. Ovaj album nam govori o intimnom doživljaju velike i razorne oluje. Na momente, muzika jeste uznemirujuća, violine škripe i grebu po mozgu, ali to nisu zvuci oluje, već nelagoda koju lirski subjekt oseća dok napolju tutnji razorni vetar.
„Landfall“ govori o tome kako preživeti, kako sačuvati psihičko zdravlje u tako teškim trenucima, kako se izboriti s apokaliptičnim događajem. Anderson i Kronosovci su užas pretvorili u lepotu, koja je, doduše, ponekad tako naoštrena da se možete naježiti.
Album je kao film koji je podeljen u 30 epizoda, delova, pesama, odnosno kompozicija. Obratite pažnju još i na naslove pesama, ako ih čitate po redu, u neprekidnom nizu, pročitaćete celu priču. Evo samo nekih, tek kao svojevrsni tizer: CNN Predicts a Monster Storm, Wind Whistles Through the Dark City, The Electricity Goes Out and We Have to Move to a Hotel, The Wind Lifted the Boats and Left Them on the Highway, We Blame Each Other for Losing the Way, Riding Bicycles Through the Muddy Streets, Everything Is Floating…
Kronos kvartet smo slušali u Novom Sadu. Lori Anderson nismo. Nastupala je 1990. u Beogradu. Bilo bi lepo kada bi ih sve zajedno čuli u Srpskom narodnom pozorištu.
Tekst preuzet sa portala Lava Lab.
