"Hachi: A Dog's Tale": Istinita priča o prijateljstvu i odanosti
Istinita priča o vernom psu po imenu Hačiko sasvim sigurno će ostaviti dubok utisak na gledaoca. Hačiko je pripadao rasi pasa akita inu, koja potiče iz Japana. Veliki su i snažni, a obično su bronzano-bele boje. Hačiko je toliko obožavao svog vlasnika da ga je svaki dan pratio do voza na stanici Shibuya kada je išao na posao na univerzitet. U pitanju je bila svakodnevna rutina praćenja i čekanja, a prema tvrdnjama tadašnjih očevidaca, Hačiko je znao da se nađe tačno u vreme, odnosno po rasporedu stizanja voza.
Međutim, 21. maja 1925. godine, njegov vlasnik Hidesaburō Ueno, koji je bio profesor na tokijskom univerzitetu, tokom predavanja je doživeo moždani udar i preminuo na licu mesta. Od svojih deset godina života, Hačiko je osam godina proveo uporno i strpljivo čekajući svog vlasnika na železničkoj stanici. Putnici su ubrzo razvili simpatije prema ovom zaista posebnom psu, iako nisu svi isprva bili prijateljski raspoloženi. Vrlo brzo, priča se proširila celim svetom. Mnogi turisti su posećivali Tokio da bi, između ostalog, upoznali Hačika i dali mu poslastice. Hačiko je dirnuo u srce hiljade ljudi, zbog čega je i odlučeno da se proglasi nacionalnim herojem. Godine 1934. Hačikova vernost ovekovečena je u obliku bronzane statue koju je napravio poznati japanski umetnik Takeshi Andō. Tokom Drugog svetskog rata je ista uništena, ali se pojavila nova statua koja danas još uvek stoji ispred ulaza na železničku stanicu.
O tome govori film "Hachi: A Dog's Tale", čiju režiju potpisuje Lasse Hallström, švedski autor rođen u Stokholmu. On je prvo postao poznat po tome što je režirao skoro sve muzičke spotove pop grupe ABBA, a zatim je počeo da režira dugometražne filmove. Bio je nominovan za Oskara za najbolju režiju za "My Life as a Dog" (1985), a kasnije i za "The Cider House Rules" (1999). U pitanju je, dakle, veoma iskusan autor, koji je napravio dosta dobar rimejk japanskog filma "Hachikō Monogatari" iz 1987. godine. "Hachi: A Dog's Tale" je premijerno prikazan na festivalu u Sijetlu u junu 2009, a njegovo prvo prikazivanje u bioskopima bilo je u Japanu u avgustu iste godine. Scenario su napisali Stephen P. Lindsey (Američki scenarista i producent) i Kaneto Shindô (Japanski reditelj, scenarista, producent i pisac, preminuo pre deset godina), s tim da Lindsey potpisuje scenario ovog filma, a Shindô na japanskom originalu.
Štene rođeno u Japanu šalje se u Sjedinjene Države. Dok putuje, njegova adresna oznaka se gubi, a drveni sanduk pada sa kolica i razbija se. Radoznalo štene izlazi i počinje da luta po železničkoj stanici, a zatim naleće pravo na Parkera Wilsona (Richard Gere), koji je upravo izašao iz voza i krenuo kući.
Wilson pretpostavlja da će neko tražiti ovo štene, ali upravnik stanice (Jason Alexander) neće preuzeti odgovornost za njega, pa ga Wilson, koji voli pse, vodi kući. On kaže svojoj ženi Cate (Joan Allen), koja nije oduševljena novim kućnim ljubimcem, da ga neće zadržati. Međutim, sutradan saznaje da niko nije preuzeo štene na stanici i da su skloništa za životinje već pretrpana. Nakon što je postavio nekoliko postera, ponovo vodi štene kući. Ubrzo su čovek i pas veoma vezani jedno za drugo: sede na kauču i jedu kokice dok gledaju bejzbol utakmicu na TV-u, provode vreme u dvorištu i zajedno se kupaju. Wilson mu daje ime Hači, prijateljstvo postaje sve čvršće, a Cate konačno shvata da ovaj pas treba da ostane.
Hači mu je toliko odan da ga svakodnevno prati do železničke stanice na posao i čeka da se vrati sa istog. Ljudi primećuju i cene ovo prijateljstvo, uključujući prodavca hot-dogova i kafe (Erick Avari) koji radi u blizini. Naravno, znamo šta će se dogoditi kasnije: ono sa početka teksta.
"Hachi: A Dog's Tale" je jednostavan, lep i neizrecivo tužan film. Lasse Hallström je svoj posao odradio sasvim dobro, a treba pohvaliti i glumce, iako skoro niko od njih zapravo nema preterano zahtevan posao. Richard Gere mi nikad nije bio zanimljiv za gledanje, niti ga nešto previše cenim kao glumca, no treba biti pošten pa reći da ovde uopšte nije tako loš. Vredi pomenuti i Ericka Avarija, koji ima malu ulogu, ali veoma zapaženu, a tu je i Joan Allen, poznata i nagrađivana američka glumica. Opet, pas je taj koji će nam ukrasti srce. Sve u svemu, ovo je film koji vredi pogledati, i to onako porodično. To je nežna priča koja nudi lekcije o prijateljstvu, lojalnosti i ljubavi.
Autor: Marko Jovanović
