Ne želim ostati tvoj književni lik
Linda Bustrem Knausgor, Dobro došla u Ameriku
Svi čitaoci koji su uplovili u čitanje Knausgorove Moje borbe, susreli su se sa jednim od najupečatljivijih književnih likova današnjice – Lindom Knausgor. Intrigantni postulati autofikcijskog žanra transportovali su Lindu iz stvarnog sveta pokazujući nam je ogoljenu u njenoj privatnosti. Osoba suočena sa disfunkcionalnim porodičnim naslađem, teškom kliničkom depresijom, dijagnozom bipolarnog poremećaja, supruga velikog pisca Karla Uvea Knausgora, majka neoprezno uvučena u veliki književni poduhvat ne shvatajući da može dostojanstveno da ga iznese do kraja. Linda je pre svega autorka, književnica, kojoj je projekat Moja borba, poljuljao ne samo lično dostojanstvo, već i profesionalni ugled književnice. Poznajući ceo ovaj kontekst čitaoci će se suočiti sa novom Lindom, sada već bivšom suprugom Knausgora. Linda se vraća sa drugim romanom, pre svega svojim, ali implicitno i čitaocima Moje borbe, da kaže svoju stranu nesrećne ljubavne priče žrtvovane na oltaru visoke književnosti. Na neki način, autofikciju autorka potcrtava kao književni rijaliti bivšeg supruga, rešena da odgovor pošalje i njemu i čitaocima, ali ovde jednim tradicionalnijim žanrom, nastavljaći suludi sudar dva velika pisca u maniru omiljene američke zabave rijaliti šou programa Keeping Up With the Knausgors.
Welcome to America
Čitaoci se na samom početku odmah stavljaju pred dilemu da li je naslovom autorka želela da izvrgne ruglu književne metode svog bivšeg supruga. Hajde da pokušamo kroz ovaj tekst da to utvrdimo – Welcome to America. Srpskoj čitalačkoj publici, roman je došao u izdanju Lagune iz Beograda, u prevodu Nikole Perišića sa švedskog, sredinom 2020. godine. Glavni pripovedač u romanu je Elen, devojčica ozbiljno poljuljanog psihičkog zdravlja, koja odrasta u disfunkcionalnoj porodici i koja se neprestano moli za smrt svog oca jer ne može da podnese njegovo prisustvo.
Tehnikom in medias res saznajemo za očevu smrt, koja će kod devojčice izazvati toliku traumu da će ostati nema. Misliće da su ona i njen bog odgovorni za tu smrt i sebe će doživeti kao ubicu. Kod čitaoca će se odmah javiti osećenje, da ovde vise ne govorimo o Elen, sveznajućem pripovedaču, već o Lindi nepouzdanom pripovedaču koji počinja da se obraća čitaocima Moje borbe da je ne doživljavaju kao osobu suočenu sa ludilom, već osobu suočenu sa traumom. No, da ispoštujem autorkin tradicionalni način pisanja i vratimo se Elen. Njen otac je mentalno bolestan, lečen je u raznim psihijatrijskim ustanovama i jednom je pokušao čak i da ubije svoju porodicu ostavljajući gas uključenim dok svi spavaju. S druge strane, imamo distanciranu i narcisoidnu majku glumicu i brata koji je neprestano ljut zbog životnih okolnosti i lako uvredljiv.
Ovde se možemo vratiti na amblematiku naslova. Pored početnog tumačenja naslova koji se ruga autofikcijskom žanru, drugo tumačanje se može odnosti na to da Elen doživimo u ulozi pale statue slobode sa ostva Elis, koje se nalazi u njujorkškoj luci i predstavlja simbol ulaska u SAD miliona imigranata sa kraja 19. veka pa sve do polovine 20. veka. Značajno je prošireno u periodu od 1982. godine do 1954. godine. Ostrvo je 1965. godine postalo deo Nacionalnog spomenika Kip slobode, a od 1990. godine ovde se nalazi muzej imigracije. Da li Elen želi da emigrira u normalan život, prihvatajući stihove ispisane na Kipu slobode kao svoj jedini spas od svega : Give me your tired, your poor; Your huddled masses yearning to breathe free; The wretched refuse of your teeming shore; Send these, the homeless, tempest-tost to me; I lift my lamp beside the golden door! Spas od stare zemlje, od ljudi i čitalaca koji je poznaju.
U tom svetlu, Elenino ćutanje (kao i ovaj roman) predstavlja zaštitni omotač koji će je zaštiti od loših odluka donesenim u odraslom dobu koju će ovu devojčicu neoporavljenu od trauma iz detinjstva odvesti u roditeljstvo, brak i profesiju za koju možda nikada i nije bila spremna. Kao i njen bivši muž, Linda ima izuzetan književni talenat za svakodnevne detalje koje čine ljudsko postojanje i koje ga nužno definišu. Međutim, ti detalji kod nje će biti iskazani uzdržano i dvosmisleno, u maniru tradicionalnog romanesknog žanra. To se odnosi i na priču o zlostavljanju o kojoj ćemo čitati na ovim stranicama, kao i na činjenicu da li je priča koja je ispred nas plod književne fikcije ili plod autentičnih tvrdnji. Bez obzira na to, biće to stranice koje će nam teško pomiriti ideale o veri i porodici u sudaru sa zamršenom stvarnošću.
Mnogo je već prošlo otkako sam prestala da govorim. Svi su se privikli. Mama, brat. Tata mi je umro, pa ne znam šta bi on rekao. Možda je i nasledno. U mojoj porodici nasleđe je snažno. Neumoljivo. Obavezno se prenosi sa kolena na koleno. Možda sam sve vreme nosila ćutanje u sebi…Prestala sam da govorim kada je previse mesta u meni zauzeo rast. Bila sam uverena kako ne mogu istovremeno da govorim i rastem…Videla sam misli. Bilo ih je na sve strane. Spuštale su se u telo, kružile i kružile oko srca, poigravale se sa srčanim mišićem, pritiskale ga. Sa tim mislima nisam mogla ništa da uradim.
Anatomija jednog ćutanja
Činjenica da deca nemaju moć, kao i da njihovo formiranje zavisi od okolnosti u kojima odrastaju, daje mnogo mogućnosti u portretisanju junaka u psihološkom romanu. U ovoj knjizi siže neće progovarati o punoletstvu u kome dete napušta porodični dom, o susretanju sa ljubavlju i saznavanju tajni velikog sveta, već o sredini i okolnostima u kojoj se stiču naše bazične psihološke karakteristike. Devojčicu pratimo u domu u kome je rođena i gde odrasta, gde ustaje, uči i bori se sa pravilima porodice koja su za nju neizbežna. Veliki svet za nju još uvek ne postaji. Osnovna pitanja koje će čitalac sebi postaviti, imajući u vidu i kontekst Moje borbe (jednostavno je neizbežan u sagledavanju ovog romana koji je nastao kao direktan odgovor na književni lik Linde), zapravo je : Kako će se ovo dete formirati u ovakvim uslovima? Koliko će dobro naučiti pravila odraslog sveta? Na koji način će shvatiti prirodne zakone odraslih? Da li će učiniti nešto zabranjeno, možda čak i nezamislivo za definisanje mentalno zdrave osobe?
Jedanaestogodišnjakinja Elen možda nikada neće progovoriti. Kroz romanesknu građu, čitalac će imati utisak da njeno ćutanje u suštini predstavlja njen odbrambeni mehanizam, njenu jedinu preostalu moć. Kao da ovim ona skreće pažnju na svoje bazične ljudske detinje potrebe, kao da se buni protiv svoje prelepe, harizmatične majke glumice, koja, suočena sa tamom, insistira na tome da njena porodica u očima drugih odaje utisak stabilne i zdrave porodice, bez obzira na to što činjenice govore upravo suprotno. Na taj način, ćutanje devojčice možemo označiti kao pokušaj pobune protiv lažne tendencije majke da se prikaže u što boljem svetlu ispunjena porodičnom svetlošću i da pritom potpuno zanemari potrebe svoje kćerke. U isto vreme ćutanje devojčice predstavlja i strah deteta pred smrću i pred tamom koja se nadvila na porodicu koja je živela sa psihičkim bolesnikom. Ona veruje duboko da je svojim molitvama izazvala očevu smrt i zbog toga oseća ogromnu krivicu. Jezik počinje da doživljava kao moćno oružje koje je ona zloupotrebila u svakodnevnom govoru, zato i ne želi vise da ga koristi.
Devojčica ima i starijeg brata, koji je takođe ozbiljno uzdrman odrastanjem u takvoj porodici. On je tokom celog dana zatvoren u svojoj sobi, čak i urinira u plastičnim flašama kako je nikada ne bi napustio. Elen, se ozbiljno plaši svog oca, čija se psihička bolest pogoršavala sve vise tokom njenog odrastanja. Jednom prilikom, otac je preteći flašom, naterati da sedi mirno u stolici i da sluša pesmu koju je pustio pokušavajući da joj njom objasni suštinu svog žalosnog bića. Nije joj dozvolio da ode u kupatilo dok je psihička tortura trajala, zbog čega se uneredila i sama. Nakon konačne odluke majke da ga napusti, nije prestajao da dolazi u njihovu kuću. Jednom je u njihovom zatvorenom stanu pustio plin, možda pokušavajući da ih nesvesno ubije u svom psihičkom rastrojstvu. Čitaocima će se ovi događaji prikazivati kroz flešbekove koji će se javljati u Eleninom preispitivanju pojavne stvarnosti.
Priča je otvorena smrću oca, to je trenutak kada Elen počinje da ćuti. Kuća počinje da se menja. Porodica, ponovo počinje da živi, odiše nekom davno zaboravljenom svetlošću. Elen u to ne može da poveruje. Počinje iznenada da biva uključena u porodični život. Ona ne shvata da li želi da bude uključena ili ne. Oseća nalet ogromne krivice, zato bira ćutanje. Elenin brat, dovodi devojku, konačno je u stanju da joj pokaže svoju porodicu. U školi će se dogoditi požar i to će Elen navesti da se prvi put obrati majci, posle duge ćutnje, doduše pisanim jezikom, ostaviće poruku majci u svesci koju će njena majka doživeti kao početak njene promene. To će činiti okosnicu ovog kratog romana na stotinak strana.
Dok čitate ovaj roman imaćete utisak da se nalazite zatvoreni u najskrivenijim odajama Elenine duboko uzdrmane podsvesti, gde odjekuju uobičajene i svakodnevne stvari koje se dešavaju u jednom domaćinstvu, ali u toj podsvesti reakcije na pojavnu stvarnost će se iznova menjati i mešati sa halucinacijama. Elen će beležiti svoja iskustva poput zarobljenika, s tim što je ona zarobljenik u svojoj svesti i to će joj u jednom trenutku predstavljati način za pokušaj izlaska iz teškog depresivnog stanja.
Ja sam nekada bila veseljak, govorila je mama. Uvek si bila vesela. A sada više nisi. Kada bi samo mogla da mi kažeš zašto. Ja ne mogu ništa da kažem. Samo znam da nisam ni vesela ni tužna. Jesam li verovala da će moje misli uspeti da dopru do nje? I njoj je bilo potrebno da je neko umiri, kao i svima. Uvek je bila tu sa svojim nemirom. Zar sada već nije dosta? Koliko će ovo još trajati? Dok ne budem umrla, mogla sam da joj kažem. Mogla sam da joj ispričam sve.
Kroz Elenina sećanja vide se oblici nekadašnje sreće, momenat kada je majka odlazila sa decom na plažu sama. To je bilo vreme u kome Elen počinje da priziva bezbedno i edensko stanje materijarhata koje zrači nevoravatno svetlošću. Ta svetlost više ne postoji kroz njeno stanje tihe budnosti, ona je u svom stanu okružene mrakom sa tek ponekim odsjajem koji će povremeno ugledati.
Kroz svetsku književnost često se susrećemo sa ženskim književnim likovima u kome se devojčice nalaze pod čudnom čarolijom detinjstva. Tu se vidi nasleđivanje književnih obrazaca i kod autorke. Te devojčice iz književnosti su poput Elen (što ćemo ovde saznavati iz fragmenata i fantazmagoričnih vizija M.R.) zbunjene odgovorima na njihova pitanja o tome kako će izgledati njihova buduća porodica (odgovor možemo uporediti sa Mojom borbom M.R.) i njihov svet ili to šta će one postati kada odrastu. Kroz te fragmente i reminiscencije glavne junakinje, oseća se to književno nasleđe koje prati grubo buđenje iz snova devojčica, koje čitalac očekuje dok glavne junakinje toga nisu svesne (sem što je u autorkinoj viziji buđenje prikazano prvo pa se prvi snovi otkrivaju kroz fragmente M.R.). Elen sa druge strane, u ovom romanu nije direktno suočena sa izneverenim snovima, već je suočena sa opasnim stanjem njenog uma, usled neke sile izvan nje, koju čitalac polako i postepeno otkriva. Sugestija njene majke da zakažu sastanak sa specijalistom nestaje pre nego što postane stvarna u njenom umu. Majka na konsultaciju direktora škole da ako Elen ne progovori neće moći da upiše sedmi razred biva toliko besna da momentalo prekida misao o psihijatrijskoj pomoći u umu devojčice. Mnogo toga prekida njen misaoni tok i ne dozvoljava joj da pomogne sebi. Prekidi su gotovo svakodnevni u njenom unutrašnjem životu, recimo to čitalac može uočiti u epizodi kada nova devojka njenog brata dolazi kod njih i trenutak kada se brat povlači u svoju sobu kada devojka prestane da dolazi u njihov dom. Prekid u mislima se u jednom trenutku i fizički manifestuje. To je momenat kada je majka očajnički zgrabi i kaže da nema pravo da to radi svima.
Koliko je duboka tvoja priča?
Ovim tradicionalnim pripovedačkim postupkom autorka postiže da kod čitalaca postigne osećaj totalne bespomoćnosti glavne junakinje, ali sa druge strane, za razliku od Moje borbe, čitaoci kao da gube sposobnost da izmere dubinu mora, odnosno da imaju uvid u sveobuhvatno psihičko razdvajanje glavne junakinje. Recimo u jednom trenutku vidimo Urliha, maminog novog dečka, dok u sledećem trenutku zaboravljamo da je on uopšte i pomenut jer se ne vidi nikakav uticaj na Elenino psihičko zdravlje. Čitaci očekuju da vide i kakve implikcije je to ostavilo na majčino stanje. Možda da li je zbog toga rasejana, da li je zbog toga tek sada zabrinuta za svoju decu, da li je zato tužna? Na kraju celi doživljaj majčinog lika biva apsorbovan jednom Eleninom rečenicom koja kaže da je mislila da će Urih ponovo doneti svetlost u njihov stan. Pre informacije o tome da je Urlih nestao, sami čitaoci zaboravjaju da je on uopšte i bio pomenut. Na sličan način prikazane su sledeće situacije koje su veoma bitne za psihološko nijansiranje junaka. Recimo, Elen se upiškila kada se vraćala iz škole (a pre toga je piškila jer joj otac ne dozvoljava da ide u kupatilo), čitalac ostaje uskraćen za implikacije psihičkog sloma koji ovi događaji proizvode. Tu je i priča o školskom požaru, stan koji se puni ugljen monoksidom – sve se javlja poput kratke informacije o događaju. Strašni događaji se ponavljaju ali ne akumuliraju svoje implikacije na književne junake tako da mnoge stvari ostaju nedorečene i nedovoljno istražene u književnom postupku.
S obzirom na to da pojmovi pod kojima možemo da gledamo na fabulu romana nisu jasno definisani, jedino što preostaje je da primenjujemo sopstvene ideje šta bi bilo koji preokret u građenju sižea mogao da znači našem poimanju pojavnog sveta. Recimo, kada školska uprava sugeriše da dete mescima nije govorilo i da možda neće moći da završi školu, odmah ćemo pomisliti da je tom detetu potrebna psihijatrijska pomoć. Takođe, majka koja se ponaša neodgovorno prema mentalnom zdravlju svoje kćerke, u nama izaziva osećaj da je i njoj takva pomoć neophodna. U romanu ti problemi impliciraju drugačije poimanje da direktor ima morbidnu radoznalost o lepoj udovici glumici i da se odlučuje da je najbolja pomoć detetu majčina odluka da bude prepuštena sama sebi. Sve je predstavljeno poput trijumfalne scene u kojoj su majka i kćerka suprotstavljene nepravednom svetu. Mislim da je neminovno da se čitalac zapita da li je ispravno što se ova porodica svetlosti okrenula sama sebi, jer njihovo mentalno stanje pokazuje zabrinjavajuće indikacije. Tako da odgovor možemo naći u kombinovanju ova dva staništa jer ukoliko je književnom liku dozvoljeno da nema jasan odgovor, čitaocima se podrazumeva potreba da dođu do jasnog stava koji u svojoj složenosti i dvosmisenosti ne može ostati mutan.
Na kraju dolazimo do odgovora da će Elen prekinuti svoju uznemirujuću tišinu onda kada to bude želela, što je čini autonomnijom od mnoge dece kniževnih junaka. Autorka kao da želi da poruči svojim čitaocima da ona ne želi da ostane književni junak svog bivšeg muža, nego da želi ostati pisac koji se poigrava sa svojim junacima u prostoru sopstvene fikcije. Po mom mišljenju autonomija Elen je dovela do toga da se oslabi tenzija u formiranju radnje i time je propuštena prilika da glavnog junaka tretiramo kao izvor napetosti koji se očitava u njenom formiranju ka odrasloj ličnosti. Zbog toga, nažalost, meni kao čitaocu ipak nije preostalo ništa drugo no da ovaj roman čitam samo kao jednu od reakacija na veliku Moju borbu.
Članak preuzet sa portala Book Hub.
