Ivica i Marica u kandžama Drugog svetskog rata i Sovjetske okupacije
Blizanačka trilogija, Agota Kristof
Blizanačka trilogija je za mene jedno od vrhunskih dela moderne svetske književnosti. Već sa prvim stranicama ovog dela imaćete utisak da uranjate u svet Grimovih bajki. Na tom putu čekaće vas mnogo iznenađenja. Šta je ono što se prvo uočava? Jezik dela – narator je dete koje svoju priču pripoveda u ich formi jezikom deteta. Rečenice koje će se nizati pred vama biće jednostavne i infantilne. Proces identifikacije napraviće od vas bezbrižno dete koje se našlo pred nazamislivim zlom mračne šume kroz koju će vas pripovedači voditi za ruku kroz roman. Naslućujete da cela atmosfera podseća na bajke braće Grim. Beležnica počinje kao bajka Ivica i Marica. Pred nama se nalaze dva brata koje je napustila mama jer više ne može da ih hrani. Ostaju prepušteni sami sebi i svojoj baki (u narodu poznatoj kao Veštica) koja ne živi u kući od slatkiša, već u bednoj kući prepunoj memle i mraka na ivici nekog bezimenog pograničnog grada u Mađarskoj. Ostavljeni usred šume, sa mrvicama hleba koje su pokljucale ptice dečaci ne mogu da pronađu put do kuće. To je trenutak kada oskudnim jezikom deteta počinje priča koja će opisati život u nasilju, siromaštvu i izopačenosti. Biće bolno i teško doživljavati sudbinu modernih Ivice i Marice, koje će arhetipski ovaplotiti situacije neprikladne za decu, užas koji ne bi niko slabog srca moga preživeti.
Dok na televizijskim ekranima gledamo užase koji se dešavaju trenutno u Ukrajini, biografija autorke čini nam se kao veoma aktuelna i vanremenska. Agota je rođena u malom mađarskom selu 1935. godine. Bilo je to vreme Mađarskog ustanka. Pobegla je iz svoje domovine 1956. godine kao deo male grupe ljudi u kojoj su bili njen muž i kćerka. Oko nje je bila mračna šuma, hodali su satima, preplašeni da se izgubljeni vrte u krug i da će uskoro biti uhapšeni. Pažljivi čitalac će odmah primetiti atmosferu progona, savremene Ivice i Marice, koji se uspešno transponovao u početak romana. Neverovatno je, da je problem progona i izbeglištva i danas jedan od najaktuelnijih problema, iako smo smatrali da atmosfera novog milenijuma i novog veka će pred nas doneti bezbrižnost kosmopolitskog sveta. Tako da u ključu novoistorijskog čitanja problem osvetljavanja progonjenih može biti jedna od značajnih formi savremenog tumačenja dela sa ovom tematikom. Sve to može se povezati sa aktivizmom moderne društveno-političke kritike koja nam možda može biti spona za pomoć i apel ljudima koje srećemo po autobuskim i železničkim stanicama, parkovima i haustorima naših gradova kako unezvereni i gladni lutaju ka granicama na kojima su podignuti zidovi i bodljikave žice. Na svu sreću, Agota je uspela da preskoči svoju žicu i najpre pobegne u Austriju, pa potom u Švajcarsku gde je stigla u frankofoni grad i suočila se sa jezikom koji joj je potpuno nepoznat. Godinama kasnije na tom istom francuskom jeziku doneće pred čitaoce ovo remek-delo, a mi ga danas čitamo u izdanju Derete i Kontrasta iz Beograda.
Velika sveska
Veliku svesku dakle pišu dva brata blizanca. Oni sve rade zajedno i zajedničkim naporom suočavaju se sa stvarnošću oko sebe. Ulažu nadljudske napore da im um ostane neuprljan i bistar, svako od njih dvojice na jedinstveni način. Oni žele da zabeleže dane, mesece, godine koji provode u kući od slatkiša (bakinoj kući). Šuma je velika, potok je veoma mali. Da bismo došli u šumu, moramo da pređemo potok. Čitaocu svaki red deluje zlokobno, tako da psihološku perspektivu pripovedača ni u jednom trenutku ne treba ostavljati po strani. Imaju oko jedanaest godina, a njihov glas ima jezivu i sociopatsku notu istraumirane dece. Jednom, duboko u šumi, pored velike rupe koju je napravila bomba, nalazimo mrtvog vojnika. Još je u komadu, samo mu oči fale od vrana. Ni u jednom trenutku čitalac neće imati dozvolu da vidi kako se oni zaista osećaju (sve je prepušteno ličnom učitavanju u tekst). Oni ne razgovaraju o svojim emocijama, oni preživljavaju, surovo i stoički. Autorka vam kroz ovaj roman neće ponuditi katarzu i način da se suočite sa traumatskim scenama, za pripovedače pisanje je jednostavno deo njihovog načina da upoznaju i shvate svet. Koristimo rečnik za pravopis, da bismo dobili objašnjenja, ali i da naučimo nove reči, sinonime i antonime… Počinjemo da pišemo. Imamo dva sata da se bavimo temom i dva lista papira na raspolaganju. Da bismo odlučili da li je „dobro“ ili „loše“, imamo vrlo jednostavno pravilo: kompozicija mora biti istinita. Moramo opisati šta jeste, šta vidimo, šta čujemo, šta radimo. Na primer, zabranjeno je pisati: „Baka je kao veštica“; ali smemo da napišemo: „Ljudi zovu babu vešticom“.
Loše i dobro neće se odnositi samo na pisanje, već i na ono što će videti i doživeti: baka gomila novac i dragulje ispod svog kreveta dok oni gladuju, afere između kapetana i vojnika, devojka bludnica i njen pas, seksualni odnosi tinejdžera. Čitalac će sve to uočavati kroz špijunke, ključaonice, skrivajući se iza nadgrobnih spomenika, drveća i žbunja u šumi. Ponekad čitaoci i pripovedači bivaju uhvaćeni na delu i suočavaju se sa kaznom. Baka koju zovu vešticom u jednom trenutku viče Špijunirali ste me kučkini sinovi, opet ste me špijunirali. Neka vas đavo nosi… Čitalac će osetiti nemogućnost buđenja iz noćne more i znaće da će ono što sledi doživeti i on sam.
Velika sveska govoriće nam o braći blizancima u malom gradu tokom poslednjih godina Drugog svetskog rata i prvih godina komunizma. Identifikovaćete sa sa njima iako su oni ti koji su potpuno nemoralni (lažu, ucenjuju, ubijaju) ali se zalažu za autentičnu etičku naivnost u svom najčistijem obliku. Sreću izgladnelog dezertera i donose mu stvari koje traži od njih, dok im se on zahvaljuje oni će jednostavno reći: Nismo pokušavali da budemo ljubazni. Doneli smo vam ove stvari jer su vam apsolutno potrebne. To je sve.
Kompozicijski poglavlja su organizovana uvek na oko dve strane. Pred vama će biti kratki školski sastavi sa jednostavnim naslovima poput: Dolazak kod bake, Škola, Dodatni poslovi. Imaćete utisak da se blizanci ne nalaze samo u ulozi pripovedača, već i urednika koji revidiraju, sastavljaju i naručuju priče. Istina se nalazi u prozi koja je lišena subjektivnosti, nema iskvarenih osećaja u pogledu na nešto, već gotovo doslovno registrovanje događaja. S druge strane, iako je sve prikazano doslovno i nevino, struktura teksta, a naročito redosled događaja o kojima čitamo, pokazaće se manje naivnom i nevinom. Ovde ćemo uočiti da je svakako kalkulantski brijantni um ove književnice napredniji i od samih pripovedača, mladih dečaka blizanaca.
Kroz romanesku prozu, pripovedači će uglavnom biti odvojeni, oni su voajeri koji prikupljaju dokaze i materijale za ucene. Imamo scenu u kojoj kapetan koji živi kod bake navodi decu da učestvuju u njegovoj mazohističkoj seksualnoj peverziji. Odvodi ih u svoju sobu i zahteva da ga bičuju golog. Ni u jednom trenutku pripovedač neće zauzeti stanu i osuditi ove pervezne želje jer u njihovoj dečijoj logici ne postoji nešto što bi moglo osuditi ovaj gnusni čin. Znamo šta treba da radimo. Ako deca kapetanovu želju doživljavaju kao istinitu za njih njegovo seksualno zadovoljstvo ne izglada ni loše ni dobro, oni nisu u stanju da ga svrstaju ni u jednu kategoriju, zato kapetan dobija slobodan prolaz da zadovolji svaku svoju potrebu. Blizanci neće kazniti kapetana zbog njegove izopačenosti, nego će prosto izvršiti ono što se od njih očekuje ne trepćući.
Ako je ikada postojao hrišćanski etički stav, onda braća blizanci to imaju. Ma koliko bizarni zahtevi suseda koje susreću budu bili, kao u slučaju sa kapetanom, oni će pokušati da im izađu u susret. Jedne od noći dok se zateknu da spavaju sa nemačkim kapetanom u istom krevetu probudiće se rano ujutru i želeti da izađu iz kreveta. Izmučeni gej mazohista ih zadržava i moli ih da ostanu.
Ne mrdaj. Nastavi da spavaš.’
Želimo da uriniramo. Moramo da idemo.
‘Ne idi. Uradi to ovde.
Pitamo: ‘Gde?’
On kaže: ‘Na mene. Da. Ne boj se. Mokraća! Na mom licu.’
Uradimo to, pa izađemo u baštu, jer je krevet sav mokar.
Pored ove, u tekstu ćemo se susresti kroz još jednu gnusnu scenu. Mlada fašistička parohova sluškinja (domaćica) takođe će zadovoljavati svoje seksualne izopačene tendencije koristeću ovu obamrlu decu. Ona će želeti da njihova tela pročisti ustima. Ovaj lik sagledavaćemo i u još jednoj paralelnoj liniji razvoja fabule. To je njen odnos prema jevrejskim seljanima. U tom trenutku, u blizancima će se probuditi nešto što će stopirati slobadan prolaz za iživljavanje perverzija. Vidimo je sa parčetom hleba dok nacisti prolaze deportujući Jevreje u koncentracione logore smrti. Dok prolaze kraj nje unesrećeni i očajni ljudi sa obamrlim telima svojih beba u naručju je mole za zalogaj, dok se ona nadmeno smeje u svom izopačenom fašistički nastrojenom shvatanju sveta. To je momenat koji će se sudarati sa njihovim prihvatanjem istine i vrstom ponašanja za koju više neće imati tolerancije. Šta će onda preduzeti blizanci vođeni surovom sociopatskom logikom? Municiju, bombe i eksplozive koju nalaze u domaćičinom kućnom okruženju jednostavno spuštaju u kamin i čitaoci je ugledaju sledećeg dana raznesenog lica. Ovim, prvi put u romanu dobijamo neki vid percepcije blizanaca – šta je to što oni podvode pod istinu a šta je to što oni podvode pod laž.
Došli smo u parohiju po čisto rublje. Jedemo namazani hleb sa sluškinjom u kuhinji. Čujemo galamu koja dopire sa ulice. Ostavljamo kriške hleba i izlazimo. (…) Tačno ispred nas, iz gomile izlazi jedna mršava ruka, pruža se prljava ruka, jedan glas moli: Hleba. Sluškinja, nasmejana, pravi pokret da ponudi ostatak svoje kriške hleba; prinese je pruženoj ruci, a zatim uz grohotan smeh, ponovo prinosi krišku svojim ustima, grize je i kaže: – I ja sam gladna! Jedan vojnik, koji je sve video, pljesne sluškinju po stržnjici; uštine je za obraz, a ona mu maše maramicom sve dok nam pred očima ne ostane samo oblak prašine na zalazećem suncu. (…) Hajde, smirite se! Sve to nema nikakve veze s vama. Vama se to nikada neće dogoditi. Ti ljudi su obična stoka. (…)Jutros je kao i obično ložila vatru i kuhinjska peć je eksplodirala. Sve joj je otišlo pravo u lice. U bolnici je. Policajac prestaje da govori; mi ne kažemo ništa. On kaže: – Ništa ne kažete? Mi kažemo: Eksplozija, u lice, to zasigurno vodi u bolnicu, a ponekad i u mrtvačnicu. (…) Mi ne odgovaramo. Policajac udara. Obema rukama. Desno i levo (…) Priznajte! Priznajte! Vi ste! Priznajte! Ne možemo više da otvorimo oči. Više ništa ne čujemo. Telo nam je okupano znojem, krvlju, mokraćom, izmetom. Gubimo svest.
Dokaz
Dok će dečaci blizanci u Velikoj svesci biti nerazdvojni u Dokazu će biti na različitim stranama gvozdene zavese. To je i prvi trenutak kada ćemo saznati njihova imena. Lukas i Klaus. Lukas ostaje u bakinoj kući. Kada čitalac konačno upozna Lukasa videće da on živi u prljavštini. Ne brine o biljkama i životinjama, povraća u bašti i upoznaje devojčicu Agnes. Lukas uzima devojčicu u naručje i vodi je unutra gde slušaju muziku, dok joj on stišće nogu, ona zaplače i pobegne. Ovde ćemo uočiti da su imena braće ustvari anagram. Oni se ogledaju jedan u drugome, oni su ogledalo sudbine čovečanstva u svim svojim nedaćama, odraz jedne i druge strane gvozdene zavese. Lukas ima i drugo ime, u selu je poznat kao idiot, što je naveo kao svoju profesiju u novoj sovjetskoj državnoj ličnoj karti. Lukas u Dokazu stiče i malu porodicu na sasvim bizaran način. Na mostu pored ledene reke sreće mladu ženu koja pokušava da u njoj udavi svoju novorođenu bebu. Lukas se nudi da joj pomogne objašnjavajući kako je mnogo puta u reci davio mačke, miševe i štenad, ali ga ona užasnusta odbija čime on stiče novu porodicu. Ženu Jasmin i dete koje je rođeno osakaćeno, Matijasa.
Svog brata vidim svuda. U mojoj sobi, u bašti, hodajući pored mene ulicom. On mi govori.’ ‘Šta kaže?’ „Kaže da živi u smrtnoj samoći.“
Jedan od centralnih motiva u romanu je samoća. On se provlači kroz celi romaneskni prostor i ponavlja se kroz sva tri dela. Jedan brat blizanac uvek traži drugog, osećajući ga kao fantomski ud. Sveštenik Lukasu govori kako ima duševnu bolest zbog preterane samoće. Međutim, čitaocima ostaje nejasno da li Lukas zaista oseća svoju samoću. Na tavanu on čuva uglađene kosture svoje majke i polusestre, koje je ubila zalutala bomba. Kroz njegov život prolaze udovice, siročići, mrtvih je na prečac, da on pravolinijski izjavljuje kako je jako teško držati sve te kosture u svojoj glavi, a u majčinom i sestrinom slučaju i bukvalno.
A ja, ja nisam umrla! Ostala sam da ležim ovde, ne jedući, ne pijući, ne znam više od kada. A smrt ne dolazi. Kada je prizivamo, nikada ne dolazi. Zabavlja se mučeći nas. Prizivam je već godinama, a ona neće za mene da zna.
On sebi sve vreme postavlja pitanje da li mrtvi mogu biti stvarniji od živih i ne dolazi do tog odgovora. Na neki način kao da faustovski sebe spašava. Knjižar Viktor reći će mu jednom prilikom: Ubeđen sam, Lukase, da je svako ljudsko biće rođeno da napiše barem jednu knjigu, i ni zbog čega drugog. Genijalnu knjigu ili osrednju knjigu, nevažno je, ali onaj ko ne bude napisao ništa, on je izgubljeno biće, on je samo prominuo zemljom ne ostavivši traga. Iako smo do sada ostajali bez katarze, ovde na neki način dobijamo ključ za izlazak iz pandemonijuma postojanja, kao da vrapci vraćaju pozobane mrvice Ivici i Marici i ostvaljaju putokaz za izlazak iz mračne šume u kojoj je davno boravio Danteov Vergilije, Knjiga i knjižara jeste bitno mesto u romanu. Seoska knjižara se nalazi u središtu svakog romana u trilogiji. One su doduše dosta osiromašene i funkcionišu ko stacionarne prodavnice, kao i književnost koja je silovana od države i cenzurisana i kao jedino rešenje podnošenja bola ostaje pisanje. Pored knjižara pominju se i javne biblioteke kao antipod svemu opisanom. U gradu gde živi Lukas je javna biblioteka gde će upoznati udovicu Klaru. Ona ima tužnu dužnost da uništi sve knjige po indeksu koje je obezbedila država, što je skoro svaka knjiga. Udovica Klara osedela je od šoka kada je njenog muža pogubila država, i ovog puta ne dozvoljava da se isto dogodi i knjigama, već ih krijumčari sa sobom kući i krije ih u džaku uglja u svom podrumu.
Treća laž
Poslednji roman Treća laž donosi pred čitaoce psihološki izmenjenog Klausa, personu zatočenu u državnom zatvoru, za koju sumnjamo da je alterego prvog blizanca. On ne nalazi nikakvu utehu u pisanju svoja dva prethodna romana. Za njega je sve ovo laž. On zna da je bio u tom gradu nekada, sa bakom, sa bratom i da je tada maštao da će njih dvojica uspeti da izdrže nepodnošljivu samoću.
–Mene zapravo najviše kopka da saznam pišete li vi istinite ili izmišljene stvari.
Odgovaram joj kako pokušavam da pišem istinite priče, ali da u jednom trenutku priča postaje nepodnošljiva u samoj svojoj istinitostii anda sam primoran da je izmenim. Kažem joj kako pokušavam da ispričam svoju priču, ali da ne mogu, da nemam hrarosti, suviše je za mene bolna. Onda sve ulepšavam i opisujem stvari ne onako kako su se desile, već kako bih ja voleo da su se desile.
Ona kaže:
– Da. Ima života koji su tužniji od najtužnije knjige.
Ja kažem:
– Baš tako. Neka knjiga, ma kako da je tužna, ne može biti toliko tužna kao neki život.
Autorka nam u Trećoj laži donosi još pomračenja ljudske svesti. Klaus dolazi da pomrači Lukasa, da svede blizance na laž. Čitaoci su oduševljeni i zbunjeni u ovom trenutku, doživljavaju neizveznost kraja i više ne znaju u šta da veruju. Na neki način kao da se autorka neprestano vraćala blizancima jer su oni ostali u domovini, ostali su sa bakom, a ona nikada od svog bekstva iz domovine nije pronašla mrvice za povratak kući.
Iako ostaju bez katarze i ne shvataju gde ih je doveo kraj, čitaoci će možda ovim romanom otkriti kakve osobe žele da budu. Posle zaklapanja korica ostaće pitanje da li možemo da osudimo nekoga ko je etičko čudovište bez empatije, braća rade sve u čudnoj koincidenciji slepe spontanosti i refleksivne distance, pomažu drugima ali istovremeno izbegavaju njihovu odvratnu blizinu. Čitaoci će umesto katarze ozbiljno sebe zapitati na kraju: Da li bi ovaj svet bio bolji ukoliko bi sentimentalnost zamenili našom okrutnom strašču?
Članak preuzet sa portala Book Hub.
