High-Rise [2015]
Orvelovska distopijska vizija u kojoj se mešaju moderna arhitektura, retro modni trendovi, hladna i frigidna betonska čudovišta, i nešto nalik hipijevskoj zajednici zaglavljenoj u paralelnoj dimenziji. To ukratko predstavlja opis najsvežijeg ostvarenje (prema Balardovoj noveli) Bena Vitlija (Ben Wheatley), britanskog režisera, koji je u prošlosti napravio par više nego korektnih filmskih ostvarenja, a tu pre svega mislim na surealni esid epik A Field in England i horor Kill List.
Koliritna kjubrikovska scenografija dominira prvim delom filma, u kojem nam Vitli sevira priču o retro distopiji, kojom dominiraju klasne razlike, nerazumevanje, haos i konfuzni ljudski odnosi. Ono što možda na početku izgleda kao zanimljiva apokaliptična storija, razvija se u krajnje iritantatan produkt, kojim dominiraju antipatični likovi, nalik onima iz jednog od prethodnih Vitlijevih radova Sightseers.
Iako vizuelno izuzetno primamljiv, Neboder je prilično konfuzan i pomalo dosadan film. Nedostaje mu dubina, ozbiljnija karakterizacija i dramatizacija. Gluma Toma Hidlstona takođe nije na zavidnom novou, a potencijal Džeremija Ajronsa je jeftino potrošen.
Epoha sedamdesetih kao vremensko okruženje izabrana je verovatno zbog galopirajuće industrijalizacije, koja je Englskoj donela duboke klasne podele. Međutim, ono što mu je pošlo za rukom u A Field in England, Vitliju ovde evidentno ne uspeva... on jednostavno ne dozvoljava fabuli da diše, niti da se razmahne. Brzo kadriranje i mahnito sekvenciranje donosi haotičnu tačku posmatranja, i šteti obećavajućoj slici. U želji da bude originalan, Vitli se pomalo zaneo, i izgubio kontrolu nad filmom.
Naravno, u nekoj široj slici, sagledavan kao alegorija o čudovišnoj zgradi koja jede svoje stanare, Vitlijeva iskrivljena vizija dekadentnog društva nekako funkcioniše, ali metafora je uvek bila krajnje utočište promašene dramske egzekucije.
