Nemanja Jovanović - Rudi
Nemanja Jovanović (Čačak, 1974), tek što je zakoračio u svet književnosti, privukao je pažnju kako čitalačke publike, tako i kritike. Pa će tako njegov roman prvenac, Milka zbogom, vidimo se sutra (Partizanska knjiga, 2016), biti uvršten u širi krug naslova u trci za NIN-ovu nagradu, dok će se naredna njegova knjiga naći i u užem izboru za ovo književno priznanje.
Jovanović nam tri godine nakon Milke predstavlja Rudija. Tematski i idejno, on korespondira sa prvim romanom, s tom razlikom što ovde u svakom momentu osećamo ruku iskusnog pisca. Što će reći da je ključna distinkcija u odnosu na Milku najpre tehničke prirode. Dalje, pripovedač Milke je raspričaniji, dok ovde to nije slučaj. Pripovedač Rudija je otuda i nešto zagonetniji. Iako odiše već prepoznatljivom Jovanovićevom poetikom, te ako ste voleli Milku, volećete i Rudija, novi roman je bez sumnje celovita i autentična tvorevina.
Prisustvo skrajnutih pojedinaca koji obitavaju unutar jednog nezavidnog socijalnog miljea je nešto što određuje Jovanovićevo stvaralaštvo. Naklonjenost estetici ružnog čini da Jovanović upravo u onim ljudima kojima se sreća ne smeši nalazi puno potencijala za umetničko oblikovanje. Njegovi junaci su žrtve okolnosti, a ne zaboravimo da nismo svi izvanredni u sposobnosti da iz njih isplivamo. Ružna istina je da neki uspeju, a neki ne. Jovanović se uspešno bavi ovim drugima. Pa tako u okrilje svojih dela smešta one od kojih najradije okrećemo glavu, ljude sa, čini se, nerešivim problemima, ogrezle u očaj, posrnule, unakažene moralno i/ili telesno, ljude koji pate, ali se sa tim hvataju ukoštac kako umeju. Izmrcvareni vozač, sluđena radnica biroa za zapošljavanje, Sonja, što sastavlja kraj s krajem valjajući robu s buvljaka, samo su neki od takvih likova, živih i stvarnih, koji okružuju junaka u Rudiju.
I u novom romanu, protagonista je pisac koji još uvek nije ovladao svojim umetničkim izrazom. U odnosu na junaka Milke, koji je za tim izrazom tragao, junak Rudija se prepušta (ne)prilikama. Nesiguran u sebe, a opet, svestan toga, o pisanju reći će: „Dok sam pokušavao, najveći problem bio je taj što sam uporno ostajao u sebi, viseći ispitivački nad svakom rečenicom (…) Taj napor je bio skoro mehanički. Magija se vraćala kad ga nisam ulagao. Ni u šta.“ (str. 93) Pa tako junakovo (ne)delovanje shvatamo i kao neku čudnu stvaralačku misiju.
Koliko je autobiografskog u prozi Nemanje Jovanovića, ne možemo sa sigurnošću znati, no stvaraoci sa kojima pripovedač Rudija, kao i Milke, ostvaruju vezu, uzmimo samo Henrija Milera i Čarlsa Bukovskog, u velikoj meri su lične dogodovštine transponovali u svoja dela. Ovog drugog, a uz njega i Dostojevskog, Kafku, pripovedač Rudija pominje kao svoje (nedostižne) spisateljske uzore. No, ono što upadljivo razlikuje Jovanovićev svet od, recimo, dela pomenutih slavnih Amerikanaca, je odsustvo boemije, prizora bluda, nesputanih erotskih istupa. Kod Jovanovića je to sve svedenije, zakopčanije. Ako gde i naiđemo na naboj takve vrste, on je donet na nivou nagoveštaja, ili pak, u slučaju jedne scene, nešto eksplicitniji ali opet uz minimum deskripcije. Radi se o junaku koji se ni pred ženama ne snalazi, koji spisateljski impuls nije artikulisao, koji još nigde nije stigao. Dok se to nekako samo od sebe ne reši, računa, njegovo je samo da se održi, da sačuva egzistenciju, jer esencija je još daleko.
Ako bismo govorili isključivo o radnji romana, to bi trajalo kratko. Naš pripovedač je sav u kretanju, idući s jednog kraja grada na drugi, susreće se ili provodi neko vreme sa ljudima koji se, sa margine društva, bore za svoje mesto pod nebom ovako ili onako. No, paradoksalno, i pored sveg tog skitanja, on je statičan. Deluje bezvoljno, pasivno. Vidimo ga u potrazi za poslom kao i dok beži stanodavcima zbog neplaćenih kirija. Zatim kako u malom, razdrndanom sjaćentu raznosi porudžbine za bednu dnevnicu, lunjajući opet gradom. (Nesumnjiva veznost za malo službeno vozilo, oklop u kojem junak nalazi osećaj slobode i zadovoljstva, dolazi možda otuda što je to jedino čime on zaista upravlja. Koliko na nivou te neodvojivosti od auta iz kojeg, kako kaže, šmrkom ne bi mogli da ga isteraju, ima uticaja Tišmine „Bernardijeve sobe“, pitanje je, ali zasigurno da pripovedačevoj prirodi godi ovaj maleni četvorotočkaš kao spoj sigurnosti i neukorenjenosti, zaštićenosti, a ujedno i mobilnosti.)
Budući delo bez mnoštva zbivanja, Rudi je radije odraz stanja. „Jutra su bila gadna u potkrovlju u kom sam stanovao. Obložena najlonom. Lepljiva. Bez kiseonika. Protezala su se kroz dan kao napalm (…) Jednog od tih najlonskih jutara rešio sam da pronađem posao“ (str. 35), ili: „Moje duševno stanje nije bilo za šalu. Kao spakovano u lift. Zaglavljeno između spratova. Hvatala me panika, klaustrofobična panika od ideje da više nigde ne mogu da se uklopim“ (str. 49). Jovanović uspeva da nešto krajnje iracionalno, kao što je duševni svet glavnog junaka, prikaže neverovatno jasnim slikama. Darujući svom junaku visok stepen samosvesti, on nam prezentuje tok misli čoveka raspetog između potrebe da nešto učini, preokrene stvari i potrebe da se pritaji, životareći u miru nedešavanja. Usput, uočavamo i jedno opšte stanje neizvesnosti sveta u kojem egzistiraju likovi Rudija.
Pripovedač je svestan zakonitosti društva, jasno mu je da je neki minimum delovanja neophodan da bi preživeo, ali ga nešto konstantno ometa, otežava mu. O tome se govori vrlo neodređeno. Jasno nam je da mu nešto nedostaje i pitamo se šta je to.
Tu dolazimo do dihotomije postavljene između sveta autsajdera, tih životarećih lelujavih subjekata i ljudi koji u sebi nose odlučnost i određenost. Često od ovih drugih pripovedač zazire, može ili da im pobegne, ili da im se pokori. Oni su bučni, fizički nadmoćniji, ili pak preteće spoljašnjosti i pred njima bi naš tihi pripovedač najradije uhvatio maglu. Takva je Slavka sa glavom većom od lustera, kao i Braca, nadmeni pisac popularnog romana. Možemo zaključiti da, iz nekog razloga, pripovedaču manjka rešenosti i samopouzdanja. Da li je u pozadini neka trauma iz rane mladosti, što se na jednom mestu nagoveštava: „Neko mi je preplašenom govorio da i ne zaslužujem bolje. Znam i ko. Davno je to bilo, ali skoro pa sam mogao da mu vidim lik. Snažan je, kao i nekada, oslonjen o katedru, visok, u plavom mantilu“ (str. 124).
Pobuna protiv sopstvene apatije junaka bi zapravo vodila uklapanju u društvene norme, jer to pronalaženje stana, posla i kakve-takve sigurnosti, takođe bi podrazumevali odricanje od upornog ćutanja, tog štita od sveta, načina da se svet ne pusti unutra.
Osnovno osećanje pripovedača je strah, osećanje parališuće, ali na kraju možda i oslobađajuće. S jedne strane, tu je strah od neuspeha, razočaranja, gubitka ličnog mira, dok ga sa druge strane užasava slika Rudijeve egzistencijalne propasti, krajnje bede i potpune samoće. Prevagnuće onamo gde je strah veći.
Interesantno je što u naslovu romana stoji ime nekog drugog, a ne glavnog junaka. Deluje kao da ga je neko izgurao sa tog mesta, što bi opet moglo da sugeriše manjak njegove borbenosti, ali i osobu koja živi po strani. Sa druge strane, Rudi je taj koji ostvaruje šaroliku vezu sa junakom romana, čak bismo mogli ići dotle da tvrdimo da bi naš junak mogao postati Rudi, da je Rudi neko ko mu pruža (prividno) utočište, ali da je na koncu identifikacija sa njim pogubna. Dalje, kroz odnos prema Rudiju pratimo i promenu našeg pripovedača. On je lakmus papir koji će pokazati junaku u šta je tačno ogrezao i samim tim nešto u njemu pokrenuti, prelomiti.
Ako bi neko, uslovno, mogao biti rezoner ove junakove drame, to bi onda bila Slavka, onako „velika kao hali gali“, vulgarna ženetina, sa mešavinom pohotljivosti i materinskog instinkta spram junaka, koja ga donekle čita i oseća potrebu da ga savetuje. U momentu kada odustaje od ispovesti svešteniku – za kojeg kaže: „On je našao za šta će da umre, ja nisam verovao da ću ikada biti sposoban za tako nešto“ (str. 148) – on završava upravo kod Slavke, isprovociran da se nekome (nalik sebi) poveri. Nešto slično dešava mu se prethodno i pred Sonjom, zaključujemo povremenom drugaricom, delikatnijom no svakako nesrećnom pojavom.
Odluka autora da (ovako kratak) roman podeli na dva dela, signal je čitaocu da neka vrsta promene postoji i da na nju treba obratiti pažnju. I mada čitavo delo, bez razlike, prati pripovedačeva unutrašnja previranja i registruje senzacije uglavnom svedene na neprijatnost, u drugom delu primećujemo ozbiljnije njegove istupe iz te natrule atmosfere, dakle ne možemo više govoriti o potpunom beznađu. Nije slučajno tu opis Ostojića, novog stanodavca, čoveka kojeg je telesna snaga izdala, ali za kojeg pripovedač primećuje da i takav, ima više želje i instinkta od njega. A da ne govorimo o potrebi da se, kasnije, udalji od potpune dekadencije oličene u Rudiju, bojeći se za svoju sudbinu. Dakle, neki kritički stav prema sopstvenoj situaciji je naglašeniji u drugom delu, mada ga tu i tamo srećemo i u prvom. (Takođe, ovde dolazi i do potrebe za ispovednikom, ako to gledamo pre svega kao poriv za izgovaranjem nagomilanih reči u sebi, tog obilja misli, osećaja koji guše jednog neuklopljnenog i neukalupljenog pojedinca.)
Rudi nas časti sjajnim poređenjima i metaforama i, ako se može govoriti o čitalačkom užitku, jer u romanu vlada teskobna, na momente klaustrofobična atmosfera, onda su ova stilska sredstva upravo način da nas tekst zadrži. U njemu nailazimo na misli koje šuškaju kao prazne kese, ruke što nalik zlim paucima počivaju na kolenima, kez sasušen kao žvaka utrljana u beton, junaka koji je uhvaćen u ovom životu kao lopov u samoposluzi.
Formu romana markira kratkoća, kako u pogledu dužine samog dela, tako i konciznosti u izražavanju, fragmentarnost misli koja se ispoljava kroz kratke rečenice. Veliki kvalitet, i neka čudna lepota (ukoliko dozvolimo sebi da kategoriju Lepog pomenemo u kontekstu Jovanovićeve poetike), ovog pre svega dobro napisanog dela, jeste u neverovatno bogatim slikama koje uspeva da sačini uprkos minimalizmu. Rudi se čita skoncentrisano, jer, iako ne vrvi od dešavanja, zahteva budno praćenje junakovih misli, ne dajući vam mnogo odmorišnih mesta, pogotovo u prvom delu romana. Svaka rečenica je bitna. Upravo jasnoća slike koju vam Jovanović tvori pred očima, genijalnom upotrebom stilskih sredstava, jeste i ključni kvalitet Rudija. Pred nama su filmske scene, indi ostvarenje gde Jovanović kadrira groteskne prikaze, poput crtica iz života malih ljudi. I to radi sjajno.
Završna scena u romanu višeznačna je i samim tim, dobar je piščev izbor pošto pruža otvoren kraj. Blokčić sa kišom zamrljanim ispisima, kojeg se pripovedač grčevito drži u finalu, i mada kreće nizbrdicom, obećava ili, navešćuje preokret. Tu junak prvi put deluje kao da zna kuda ide. Možda, osim sjaćenta, taj blokčić, kao simbol pisane reči, postaje njegov novi saveznik pred svetom. A možda se i varamo.
Prikaz je originalno objavljen na sajtu Mad About Cinema.
