Solomonova pesma - Toni Morison
Iako relativno obiman (više od 400 stranica) roman Solomonova pesma čita se u dahu: vešto vođena priča sa mnoštvom manjih i većih preokreta, informacijama koje se iznose iznenada a rasvetljavaju postepeno i naknadno, čineći fabulu krivudavom i samo prividno linearnom, uverljivi i napeti dijalozi, kompleksni i stoga životni iako nesvakidašnji likovi, ritmično smenjivanje pasaža različitog tipa - narativnih, deskriptivnih, lirskih izliva nenametljivih emocija prema atmosferi, naročito mirisima, sredini i likovima, dramski organizovana sučeljavanja likova jednih sa drugim i sa istinom koju kriju ili nameću. U osnovi, Solomonova pesma je obrazovni roman jer prati životni put Mejkona Deda (trećeg) zvanog Mlekadžija, od dana njegovog rođenja - u neobičnim, intrigantnim okolnostima koje anticipiraju ili prefiguriraju mnogo što-šta u njegovom životu - do završnog uzleta - uvis ali i u mit i legendu, u susret najboljem prijatelju, onome ko ima moć da spasi i oduzme život.
Više od trideset godina Mlekadžijinog života odslikavaju i prelamaju društvena zbivanja u Americi od početka tridesetih do kraja šezdesetih godina dvadesetog veka - Solomon iz naslova nije - mada, simboličkki i jeste - biblijski Solomon, sin Davidov, već legendarni predak porodice iz koje Mlekadžija potiče i kojem se na svom putu vraća. Kao i svaki obrazovni roman, i Solomonova pesma biografiju centralnog lika - ovde dosta skokovitu, sa detaljima koji se tek mnogo kasnije objašnjavaju ili dalje razvijaju - smešta u kontekst porodičnog, etničkog, klasnog i nacionalnog. Prateći Mlekadžiju, Toni Morison osvetljava mene i faze u borbi Afroamerikanaca da svoju teško stečenu nominalnu i parcijalnu slobodu učine stvarnom, legitimnom, potpunom, kao i raslojavanje unutar ovih zajednica - klasno i ideološko - do kojeg je dovela parcijalnost te slobode - koju neki umeju i žele, a drugi ne mogu i neće da iskoriste. "Crnci" koji su u svetu belaca uspeli, prilagodivši se njihovim ukusima, idealima i principima i oni koji to nisu, a među njima i najbolji prijatelj, prijatelj-brat, jedan su krug uticaja koji formiraju lik i život Mlekadžije. Drugi je porodica - raspadnuta, razjedena međusobnom mržnjom i ljubavlju koja se od mržnje ne razlikuje, tajnom iz prošlosti, sećanjem na "izgubljeni Raj". Ekscentrični ili obezobličeni članovi te porodice, koji jedni druge čas progone, čas zauvek oteruju od sebe, sa svojim tako različitim i nesaglasnim, neusaglasivim istinama, rastržu i Mlekadžiju, koji počinje da sebe doživljava kao nevinu žrtvu tuđih emocija i strasti, tuđih grehova i izopačenosti, ne postavljajući sebi nikada pitanje o sopstvenoj odgovornosti i dužnostima. Nepodnošljivost porodičnih, ljubavnih i drugih odnosa u koje je tokom života stalno uplitan, nepodnošljivost saznanja koja su mu nametnuta, užasnih i frustrirajućih, tera ga na put: potraga za legendarnim zlatom iz pećine prerasta u potragu za sopstvenim poreklom, za misterijom predaka i mesta iz kojeg su potekli. Susreti sa ljudima u čijim su sećanjima njegovi preci stekli izvesnu auru neustrašivosti, nadljudske snage i moći, prispeće u zabit čiji su toponimi imena njegovih predaka, o kojima se pevaju pesme uz koje odrastaju nove generacije, potpuno preobražava Mlekadžijinu svest i njegov svet. Saznanje da stvari nisu uvek onakvim kakvima se čine površnom i samoljubivom pogledu, da nisu fiksirane u obliku i značenju i nepromenjive, da mogu preći u sopstvenu suprotnost jeste "blago" s kojim će se Mlekadžija vratiti sa svog puta. Sposobnost da sebe vidi u širim kontekstima i da počne da razumeva svoje roditelje, svoju čudnu, groteskno-ljupku tetku Pilat i njene naslednice nadvija se nad višestruko tragičan i, u poslednjem momentu neizvestan, nezaključen kraj pripovesti.
Dva (pokušaja) leta uokviruju ovu dinamičnu, na momente uzbudljivu, na momente šokantnu, a onda i potresnu priču, bogatu emocijama, prožetu čas dubokim saosećanjem, čas ironijom pripovedajućeg glasa prema ljudskim slabostima, sebičnim željama i grotesknim pokušajima da pobegnu od sebe samih. Kao istovremeno i očajnički i samouvereni pokušaji da se ponovi i realizuje mit o crnim robovima koji su poleteli i vratili se u svoju postojbinu, početni i završni skok u vazduh i prazninu sugerišu jedinstvo ljubavi i ne-ljubavi, straha i odvažnosti, očaja i nade, poraza i trijumfa, uzleta i bega od stvarnosti kao okvir ljudskog postojanja.
Prikaz je originalno objavljen na blogu Klub Knjigoljubaca.
