Shoplifters of the World [2021]
Već sam naziv „Shoplifters of the World“ poznavaocima muzike nagovestiti muzika kog benda će biti u fokusu ovog filma. „Shoplifters of the World“ nije dokumetarni film o legendarnom britanskom bendu The Smiths, ovo je "coming of age" comedija/drama o grupi mladih ljudi i njihovim doživljajima tokom jednog dana i noći u Denveru. I to ne bilo kog dana, već tačno onog kada su The Smiths zvanično objavili da više ne postoje.
Stephen Kijak koji potpisuje režiju i jedan je od koscenarista, svoju je karijeru izgradio uglavnom na dokumentarnim filmovima o muzičarima („Scott Walker: 30 Century Man“, „Stones in Exile“, „Jaco“, „We Are X“). Scenario za film „Shoplifters of the World“ zasnovan na priči Lorianne Hall. Na samom početku filma stoji da je zasnovan na istinitim namerama, tačnije zasnovan je na urbanoj legendi koju su fanovi Smitsa prepričavali godinama nakon raspada benda, a za koju se ispostavilo da nije bila istinita. Namera je postojala, stidljivi, depreisvni i trapavi tinejdžer (savršeni fan Smithsa) James Kiss, sedeo je u kolima sa puškom u rukama, ispred lokalne radio stanice, sa namerom da uradi baš ovo opisano u ovom filmu, ali nije imao hrabrosti, a pre sve želje da bilo koga uplašili ili povredi svojim činom, pa se na kraju sam predao policiji. Ono što je pak očigledno iz ovog filma, je da je ovo delo osobe koja je lično fan benda The Smiths.
Grupa od četiri veoma bliskih prijatelja, planira, možda i svoje poslednje veče zajedno. Billy (Nick Krause) sledećeg dana odlazi u regurtni centar američke vojske jer tako žele njegovi roditelji, Patrick (James Bloor) uskoro odlazi kod oca u London, Sheila (Elena Kampuris) odlazi na koledž, dok Cleo (Helena Howard) ostaje u Denveru.
Upravo je Cleo najveći fan The Smithsa, njena folksvagen buba oblepljena je stikerima sa imenom benda, registracija je „meatismrdr“, dok je soba do poslednjeg mesta pokrivena Morriseyevim posterima. Svo četvoro su u onom prelomnom trenutku života, nakon završetka srednje škole, kada kreće onaj ozbiljan deo života.
Upravo na taj dan saznaju da The Smiths više ne postoje, njihov svet najednom postaje još tamnija nijansa sive, pustopoljina beznađa i očajanje. Naravno, ovakva reakcija zbog raspada jednog benda može postojati samo u tom tinejdžerskom ili „young adult“ periodu, kada imate utisak da je muzika najvažnija stvar u životu, čak i važnija od života. Celo to njihovo poslednje veče dobija zanimljivi preokret kada još jedan fan Smitsa, Dean (Ellar Coltraine) odluči da pištoljem upadne u lokalnu radio stanicu i primora didžeja da umesto metal maratona cele noći pusta muziku The Smiths.
Na samoj površini ovaj film ne nudi mnogo toga što nije već viđeno. Priča o odrastanju, o neuzvraćenoj ljubavi, o glupim ali grandioznim delima zarad neuzvraćene ljubavi, o svim onim mukama koje more tinejdžere na pragu odrastanja. Priče ispričane toliko puta, ali opet uvek aktuelne. Sama glumačka ekipa radi sasvim pristojan, ali opet ne i brilijantan posao, osim Joe Manganiela u ulozi Full Metal Mickeya izvanredan. Scenografija, fotografija, kamera, odskaču od proseka, u snimcima noćnih scena na ulicama Denvera, kućnim zabavama i posebno tokom veoma dinamične plesne scene u kafeteriji.
Ono što odvaja ovaj film od gomile drugih sa sličnom tematikom, osim činjenica da je posvećen muzici The Smiths, može se pornaći ako malo pažljivije zagrebete ispod jedne naizgled veoma prosečne spoljašnosti.
Na početku, kao nekome ko jeste fan ovog benda, lako je primetiti da autori ovog filma pritiskaju sve prave dugmiće. Kijak kroz film, pored povremenih arhivksih snimaka benda i delova intervjua, provlači gomilu refenci na The Smiths ali i na pop kulturu 80ih. Fanovi benda često mogu primetiti da se kroz dijaloge provlače stihovi pesama. To ponekad odaju utisak usiljenosti i nepotrebne teatralnosti, što pak, u popunosti odgovara obrascu ponašanja tinejdžera, a posebno onih koji žive u uverenju da su strašno „cool“, potpuno drugačiji od drugih i naravno, aposlutno neshvaćeni.
Associjacije na taj period ne završavaju se samo Smithsima. Asocijacija na popularne ikone tog perioda poput Madone, Grace Jones, Siouxie, Roberta Smitha (The Cure) može se pronaći u kostimima sporadičnih likova , tu i tamo prisutne su i refence na popularne filmove tog perioda i naravno, potpuno opravdano i zasluženo, opšte sprdanje i otrovne strelice upućene ka mejsntrim hair metal bendovima i muzičarima poput Bon Jovi-ja, Twisted Sister, Alica Coopera i sličnih.
Tinejdžeri i mladi ljudi, koji se jednostavno nisu uklapali u svoju okolinu, ćudljivi, emotivni, depresivni, stidljivi, jednostavno drugačiji, lako su sebe i utehu za svoju različitost pronalazili u muzici i stihovima The Smiths. I to ne samo tokom aktivnog delovanja benda u 80im, eru koju je zapadnom svetu obeležila vladavina Margret Tačer i Ronalda Regana, već i godinama nakon njihovog raspada, tokom 90ih.
Ako ste bili jedan od tih tinejdžera lako ćete sebe, pronaći u glavnim likovima. Sve svoje nesigurnosti, beznađe, očaj, i ponajviše strah od onoga što donosi odrastanje je tu. Ali ima još mnogo toga, tu je i ona odrasla verzija pomenutih zbunjenih tinejdžera kroz lik Full Metal Mickeya, koji na taj tinejdžerski period svog života gleda sa ogorčenjem i cinizmom, koje dolazi iz iskustva i razočarenja koje donose godine života nemilosrdno donose.
Koliko je ovo "coming of age" priča tinejdžera toliko je i priča o odrastanju i sazrevanju Full Metal Mickeya, osobe koja je ostala zaglavljena u svojoj mladosti. Gotovo da vidite rušenje nevidljivih zidova, koje je jedan okoreli metalac u sebi gradio decenijama, u jednoj sceni, u Mickeyevoj rekaciji na uvodne taktove pesme „This Charming Man“. U tih desetak sekundi Manganielo je apsolutno brilijantan.
Od tog trenutka Mickey u Deanu ne vidi više balavca sa pištoljem, već nekoga veoma sličnog sebi, i gotovo da se na dalje prema njemu odnosi kao prema mlađem bratu. Nakon Deanovog blebetanja o tome kako mu je muzika The Smiths spasila i promenila život i kako bez njih više ništa neće biti isto, Mickey donosi veliku istinu u jednoj rečenici „ne zaboravi da će i tvoji heroji odrasti i razočarati te“.
Cela istina sročena je u toj rečenici. Siguran sam da ja, kao tinejdžer bio bih veoma nesretan i ogorčen na ono što sam ja sada, kao što i ja, sada, na sebe iz tog perioda, gledam sa velikom dozom podsmehom. Pre svega zbog gomile naivnih uverenja, da život ne vredi ako ne radiš nešto što je strašno zanimljivo, kreativno i inspirativno ili još smešnije uverenja da je muzika najvažnija stvar na svetu i da bez nje nema života. Muzika jeste važna i bez nje svet bi bio sivo i sumorno mesto, pa... sumornije od ovog što jeste, ali nikako nije nešto bez čega se ne može živeti.
Ako niste The Smiths fan, ovaj film vam može biti zabavan ali vam neće puno značiti i ne verujem da će vam ostati dugo u pamćenju. Ako pak jeste The Smiths fan, onda tas može prevagnuti drastično ili na jednu ili na drugu stranu. Utisak nakon ovog filma je potpuno subjektivan i zato je meni nemoguće biti objektivan. Ja lično sam uživao u filmu, više zbog nostalgije na neka prošla vremena i klarifikacije nekih svojih ličnih stavova i razmišljanja, negoli zbog objektivnog kvaliteta filma, zato ostaje bez ocene. Ono u šta sam siguran je da ću se ovom filmu sigurno vratiti bar još jedan put.
