Cyberpunk 2077 [2020]
Cyberpunk 2077 je svakako jedna od najočekivanijih igara, ne samo protekle godine, već protekle decenije. I tako je od trenutka kada je poljski CD Projekt Red, koji stoje iza fantastičnog The Witcher serijala najavio da radi na video igri smeštenoj u svetu stone rpg igre Cyberpunk.
Cyberpunk je stoni RPG smešten u distropijski svet koji je kreirao Mike Pondsmith, i prvo izdanje je ugledalo svet još 1988.godine. Zatim su usledili Cyberpunk 2020 (1990), Cyberpunk V3.0 (2005) i Cyberpunk Red (2020).
Možda i najvažnija komponenta za jedan kvalitetan RPG je svet u kome se dešava ili tačnije „lore“ og sveta. U svetu igara „lore“ predstavlja termin koji se ne može bukvalno prevesti. Lore je celokupna istorija, tradicija, često više vekovna, urađena do najsitnijih detalja i možda bi najadekvatnije bilo prevesti je kao univerzum. I to je upravo ono što je Pondsmith i njegov Cyberpunk obezbedio CD Projekt Red-u kao predložak za „Cyberpunk 2077“.
"Cyberpunk 2077" je igra koja se razvija poslednjih 8 godina i sa 330 miliona dolara je najskuplja kompjuterska igra do sada razvijena. Na drigom mestu je nesrećni "Star Citizen", koji je već godinama u razvoju, do sada su potrošili 320 milona dolara i sve više liči na na jednu od najvećih prevara u industriji video igara, jer je sve manje nade da će dotična ikada ugledati svetlost dana.
Radnja "Cyberpunk 2077" je kao što i sam naslov govori smeštena u 2077.godinu i megapolisu pod imenom Night City. Svet je mnogo drugačije mesto nego danas. Slobodne države više ne postoje i ono što je ostalo od njih kontrolišu ogromne mega korporacije. Night City je smešten u Slobodnu Državu Severnu Kaliforniju. Ovo slobodno je samo šminke radi, jer grad kojim se krećete u ovoj video igri je sve samo ne slobodan. Ogrezao je u zločin, korupciju, u njemu vlada jedno surovo kapitalističko robovlasničko društvo pod kontrolom već pomenutih mega korporacija.
Na početku kreirate lika koga će te voditi. Kreator lika je već standardan za ovakav tip igara, izgleda veoma dobro i daje vam sasvim dovoljno opcija za detaljno kreiranje karaktera. Možete birati između muškog i ženskog kraraktera i oba će se zvati V. Na samom početku ponuđeno je tri različita backgrounda, nomad, street kid i corporate, koja vam donose drugačiji start igre, i povremeno neke opcije u dijalogu ali se sve tri početne priče kasnije stope u jednu.
Sam Night City može biti pomalo zastrašujući i konfuzan na samom početku. Grad je prepun prolaznika, vozila, sa svih strana šljašte neonske i holograske reklame, čuje se žamor ljudi i generalno buka jednog velegrada. Mapa takođe na samom početku deluje konfuzno, ali samo dok ne provedete malo vremena u igri. Razvojni tim je najavljivao nešto što su nazvali „pravilom 27 sekundi“, što bi otrpilike zančilo da ne možete prosvesti više od 27 sekundi u igri, dok se slobodno krećete ili vozite, da vam nešto ne privuče pažnju, poput nekog sporednog kvesta, zadatka ili jednostavno nekog dešavanja u koje se možete uključiti.
Broj različtih ikona koje vidite na mapi je zaista veliki, ali najveći broj njih predstavlja nešto što bi nazvali sporedno - sporednim kvestovima. U igri imate glavnu priču koju pratite, zatim imate sporedne kvestove koje dobijate od glavnih likova koje upoznajete u igri i čiji ishod ponekad može uticati na različite stvari tokom igre.
Imate i one poptuno „random“ sporedne kvestove koje dobijate od raznih „fixera“ (nešto poput menadžera za poslove plaćenika), policije ili su pak jednostvni slučajevi nasilja u koje se možete uključiti ako ste dobrog srca ili okrenuti glavu i nastaviti dalje kao što bi to uradila većina ljudi ne samo u igri već i u ovom poganom svetu u kome živimo.
Kvestovi koji ne spadaju u ovu "random" kategoriju su znatno detaljnije obrađeni, sa puno više dijaloga i dubljom pričom. Likovi koji vam daju kvestove, ili sa kojima imate interakciju su zaista majstorski i veoma detaljno, kreirani i odglumljeni, sa izvanredno napisanim dijalozima, koje su u rangu jednog veoma dobrog filma. Veoma je mali broj igara u kojim ja nisam ubrzavao dijaloge ili pak toliko uživao u njima kao u ovoj igri.
Likovi sa kojima razgovarate ne stoje, već se kreću, imaju gestakulaciju i jednostavno deluju živo, kao na filmu, što je nešto što i dalje ne srećemo često u video igrama. Ceo taj utisak, dobrog dijaloga, odlične glume i izvrsne animacije je jedan od najboljih aspekata ove igre. Naravno tu je i legendarni Johnny Silverhand, buntovnik, borac za potlačene i frontmen chrome rock benda Samurai koga glumi Keanu Reeves. Johhny vam je nešto poput kompanjona u ovoj igri, ne pomaža vam baš puno ali su dijalozi i interakcija sa njim još jedan od majstorskih odrađenih detalja ove igre.
Što se samog gejmpleja tiče sam borbeni deo je poptuno standardan za igre pucačkog tipa. Malo problema pravi pogled iz prvog lica kada pokušavate da vitlate katanom ali je to nesšto što je sasvim podnošljivo. Izbor oružja je ogroman i vizuelno odlično odrađen.
Broj vozila koje možete koristi u igri je takođe veoma velik. Na izboru imate motcikle, automobile različitih kategorija i terenska vozila. Kao i sve ostalo u ovoj igri i dizajn vozila je vrhunski. Svako od vozila se potpuno drugačije ponaša u vožnji, što je još jedan do pozitivnih detalja.
Animacija i dizajn ljudskih karaktera je tek priča za sebe, jer igra se dešava u svetu u kome su implanti realnost. Tako da će te veoma često na ulici ili tokom kvestova viđati živopisne frikove sa potpuno neverovatnim dodacima, veštačkim udovima, implatima, od kojih veliki deo možete, ako želite ugraditi i svom liku.
CD Project Red su zaista odlično preneli atmosferu jednog megapolisa, koja donesi onu odvratnu užurbanost velikog grada, nervozu, osećaj kao da vas neko guši u toj prenatrpanoj gunguli prepunih ulica i gustog saobraćaja. Svet oko vas vrvi od života i deluje veoma realistično. Tako da ćete videti NPC-ove koji igraju basket, ili dižu tegove i rade vežbe u lokalnoj teretani, sviraju i igraju na ulici ili u klubu, hvataju vas za ruku nudeći svakakve usluge ili pak rade šta već ljudi rade normalno tokom dana.
Ubrzo će vam to postati potpuno normalno i jednostavno nećete ni obraćati pažnju na sve te sitnice, kao što to obično ne radite ni u realnom svetu. Frizure, tetovaže, odeća, obuća je nešto čega stvarno ima u neograničenim količinama što samo povećava utisak duboke imerzije u svet Cyberpunka. Deo van grada je već više po mom ukusu, otvorena prostranstva i nigde nikog na vidiku.
Generalno, vizueni deo igre je zaista prelep, pa se RedEngine 3, nadograđeni engine "The Witcher 3 Blood and Wine", pokazuje kao i dalje veoma aktuelan i moćan softverski alat . Iako sam imao utisak da je Cyberpunka, za nijansu slabiji od sveta recimo Red Dead Redemption 2, jednostavno meni je nemoguće te dve stvari porediti, jer kao prvo Cyberpunk je zahtevniji grafički od RDR2, a moja konfiguracija, barem u procesorskom delu nije u onoj „recommended“ opciji, dok grafička kartica jeste, što mi opet dozvoljava da igra radi na „high“ performansama, sa sasvim pristojnim frejm rejtom.
Još jedan od odlično urađenih apsekata je i muzika za ovu igru. CD Projekt Red su unajmili veliki broj svetksi poznatih i manje poznatih muzičara da komponuju muziku za ovu igru, koju možete slušati u toku igre na jednoj od 11 radio stanica. Ono što je zanimljivo je da su i bendovi i muzičari u samoj igri dobili druga imena, pa tako pesme benda Samurai su komponovali i odsvirali švedske hardcore legende bend Refused. Run The Jewels su recimo postali Yankee and the Brave, Grimes je Lizzy Wizzy, Converge su Shatered Void itd. Sve u svemu odličan soundtrack koji u potpunosti odgovara modernom distropijskom cyberpunk okruženju.
Ja nisam previše pratio vesti vezane za ovu igru. Sav taj hype koji obično prati ovakva ostvarenja, gotovo uvek donosi mnogo više negativnih nego pozitivnih stvari. Sama igra je odlagana jednom ili dva puta, pa opet ne može se poreći da je opšti utisak da je izašla prerano.
U ovom slučaju govorim samo o PC verziji. Kao i gotovo svaka druga igra i "Cyberpunk 2077" izašao je sa gomilom bagova i gličeva. To je već opšte poznata praksa. Razvojni timovi su pod pritiskom da igru završe i izbace što brže, a onda kada to urade, nađu se pod napadom onih koji su ih naterali da to učine, sve jedno da li su u pitanju izdavači, oni koji su uložili novac ili sami igrači.
Što se igrača tiče, tu ima zaista ljudi sa svakakvim psihičkim problemima i njihove želje i ocene ne treba puno ozbiljno shvatati. Nakon prvog odlaganja CD Projekt Red dobili su gomilu pretnji smrću upravo od takve vrste igrača. Nakon objavljivanja igre dobijaju pretnje jer neki igrači nisu dobili ono što su očekivali, a to je surogat za svoje mizerne živote.
Par dana nakon izlaska pojavio se određen broj medija koji iako u manjini, dizao je veliku buku i davao negativne kometare na samu igru. One primedbe sa tehničkog aspekta stoje, Igra nije dovršena tako da se može desiti na više nego jednom mestu da likovi pucaju kroz ogradu, propadnu kroz podove, da vozila potonu u asfalt i još nekoliko takvih sitnijih vizuelnih bagova. Ja lično nisam primetio da postoje neki veliki bagovi koji ometaju samo napredovanje u igri i završavanje kvestova, ali to ne znači da ih nema.
Ovakvi problemi su nešto što se po tradiciji rešava u mesecima nakon objavljivanja. Iako je naravno takva praksa uobičajena, ne znači da je i ispravna. Verujem da će se u sledećih nekoliko meseci sve to dovesti u red. Između ostalog isto tako je bilo sa „The Witcher 3“.
Još jedna od primedbi je da igrač ima malo uticaja na samu priču. To donekle i jeste i nije tačno. Svojim postupcima i odlukama igrač može uticati na kraj igre, kojih ima nekoliko, ali u okviru samog kvesta, najčešće je potpuno sve jedno koje će te opcije u razgovoru koristiti jer se na kraju sve svede na jedan te isti izbor, i put koji je tom kvestu zacrtan. Sve ovo je takođe uobičajena praksa u RPG igrama, tako da sve te primedbe sa manjak slobode u igri, ili pak sa druge strane, da ima previše pričanja, je nešto na šta se ne treba obazirati, jer koliko ljudi toliko ćudi.
"Cyberpunk 2077" je odlična igra koja je trenutno u fazi dečijih bolesti. Kada to budu preležali imaćemo jedno izvanredno ostvarenje koje već sada pomera granicu kvaliteta i realističnosti do sada viđene u video igrama.
