The Queen's Gambit [2020]
S velikim uživanjem, u 2-3 noći, izbindžovao sam novu američku mini seriju THE QUEEN’S GAMBIT, rasprostrtu kroz sasvim humanih 7 epizoda od po oko sat vremena. Za priču vrednu pričanja – sasvim dovoljno!
Odmah da naglasim, ova serija nema ni u najavi, ni izdaleka, ni između redova, nikakve veze sa hororom. Uskoro ću se osvrnuti na neke nedavno gledane horor serije, ali ovaj post je, posle dugo vremena na ovom blogu, posvećen nečemu što nema nikakvog elementa horora, ali je odlično, i Gulu milo, pa ću vam zato u nekoliko pasusa sažeti šta i kako i zašto.
Žanr: drama. Nešto kao coming of age podžanr. Dakle, rast i sazrevanje jedne osobe. Ovde: šahovske genijalke. Da – šah! Igra za penzionere i nerdove sa previše slobodnog vremena a premalo života! Igra za koju mene baš živo zabole: znam da poređam figure na tablu, znam kako se koja kreće i najosnovnija pravila, ali nikad se nisam na nju navukao, i poslednji put sam je igrao pre sigurno nekih 35 godina, ako ne i duže.
Ako ste po ovome slični meni, ne dajte se time odvratiti. I ja sam isprva bio u fazonu: serija o nekoj curi koja strašno dobro igra šah? Pa to svakako vredi zaobići! Mislim, koga bi, i zašto, tako nešto uopšte trebalo da zanima, a da nije šahovski nerd?
Međutim! Šahovsko čudo od deteta igra Anja Tejlor Džoj, naša omiljena teen veštica iz THE VVITCH, i to je već po sebi dovoljan razlog da vam se načulje uši i još ponešto! Ako je Anja bila barely legal u vreme VEŠTICE pa niste sjebi smeli priznati stanovite ćutnje, danas ima 24 godine, i može se reći da je izrasla u zanosnu mladu ženu i spektakularno dobru glumicu koja u sebi spaja kvalitete kakvi se retko viđaju na jednom mestu: i preljepost zavodljivosti, i inteligenciju, i čulnu koketnost, i nešto ekscentrično čudačko povučeno.
Jednako je ubedljiva kad je ranjiva i sjebana, i kad uspravi kičmu i vrat i kad krene da jebe majke i levo i desno. Ukratko, napisana joj je uloga za kakvu se u Holivudu ubija, i ja se nadam da ona nikoga nije morala da ubije da dođe do ovoga, jer ovo je takav showcase, takva vizit-karta od uloge da će nju, ionako zapaženu i hvaljenu još od VEŠTICE naovamo, sasvim sigurno da izbaci u sve moguće orbite, nominacije za nagrade i druga priznanja, i s punim pravom. Ja već ovog trenutka navijam da dobije Emija, a uz malo pameti i kvalitetnog odabira projekata, verujem da joj se i neki Oskar smeši u narednim godinama (osim ako kovid ne poremeti baš sve u svetu kakav mislimo da poznajemo i čijem se povratku nadamo).
Dakle, ako je neko do sad i sumnjao ili nije primetio, posle ove serije i ove uloge niko neće moći da kaže: „Koja Anja? Nikad čuo!“ Ne videti ovakav superspektakl glumačkog razaranja na svim nivoima mikro- i makroglume, mimike, jezika tela, glasa, svega što postoji – znači biti slep kod očiju.
Ja ne znam kad sam i poslednji put i gde video glumicu dostojnu da se uporedi sa velikom Odri Hepbern, ali stojim vam prav (sic) da Anja može. To je apsolutno taj nivo. I mada je PRAZNIK U RIMU verovatno anahron film, ne baš zreo za rimejk (barem ne veran reakcionarnom rojalističko-status quo duhu originala), ako bi ga neko uzeo danas da reimaginira, uopšte ne treba da ide igde dalje od Anje. Anja je Odri. Ali i više od nje.
Vidim da je kastovana za Egersov rimejk NOSFERATUA, što je sjajno. Ona može da uđe i u cipelice Izabele Ađani, jer ima i mnogo mračniji i žešći potencijal od slatke Odri, i njena Mina će biti zabavna za videti – baš kao što bi zabavno bilo videti Anju u rimejku POSSESSIONA Žuljavskog. Ona bi mogla i to. Ma, posle ovoga što videh, ona bi mogla SVE. Recimo, rimejk OČI BEZ LICA… Sutra da neki Amer uzme da rimejkuje PETRIJIN VENAC, i to može Anja. Ma, sveeeeee…
Znači, Anja je toliko prijatna oku, i ovde pruža takav masterklas glume, da je tema maltene nebitna: eto, čak i šah može da prođe!
Ali, nije ovo serija o šahu. Šah je samo okidač za priču o sazrevanju, odnošenju sa prošlošću, sa okolinom, sa svetom – na sreću mene i sličnih mene, koje živo zabole za šah, te igre, pravila, finese, otvaranja, sicilijanske, damine i rakove obratnice i otvaranja i gambiti i G-6 B-12 XYZ-666 mambo džamboi savršeno su nebitni i nepotrebni za znati da bi se serija pratila i razumela.
Ali zaista, ne postoji nijedna scena u kojoj biste se mogli, zevajući, baciti na telefon da vidite šta ima novo na Fejsbuku i Instagramu dok ovi tamo mrdaju neke figure čiji smisao i strategije niti vidite niti razumete niti vas je briga: jer ovo je sve vreme o ljudima, o ljudskim reakcijama, o licima, o očima, a ne o tome dal top jede lovca ili pešak konja ili kolko poteza dalje se krije šah ili mat.
Sad, moram reći nešto što ćete malo gde (ako igde) pročitati: naime, najveći kvalitet ove serije ujedno je, za moj groš, snažno povezan i sa mojom izvesnom rezervom (zbog koje ovo ima četvorku a ne peticu). Elem, ono što daje posebnu draž seriji jeste što je to priča o ružnom pačetu koje izrasta u prelepu i premoćnu labudicu. I to je prikazano nadasve ubedljivo, srčano, duševno, toplo, ljudski, inteligentno, razrađeno…
A mislim da se veliki broj arhetipskih priča i bajki tiče priča o nekome ko je prvo NIKO a onda, velikim trudom ali, istovremeno, i velikom dozom predodređenosti i božje naklonosti, postane NEKO I NEŠTO. Kad pogledate sve te priče i bajke koje ste voleli kao mali, pa i kasnije, uvek je tu neko SIROČE, uvek je neki SIROMAŠAK bez žute banke, neki žgoljavi jadničak, slabić koga svi okolo udaraju, tuku, pljuju, provlače kroz blato – ali koji, posle perioda iskušenja, ustaje iz tog blata i svima im se najebe majke, bilo doslovno (osvetaaaa!!!), bilo indirektno, kad uprkos njihovim zlodejnim mahinacijama, izraste u junaka, pobednika turnira, genija, izbavitelja koga rulja nosi na ramenima i rukama i baca u vazduh uz usklike UUURAAA! ŽIIIVEOOO/LAAAA! itd.
Ružno pače… Preko trnja do zvezda… Bila NIKO I NIŠTA, pa postala, sama samcita, bez ičije pomoći, NEKO I NEŠTO.
Pa ima li veće fantazije, slađe maštarije? Bez obzira koliko se osećamo ostvareni ili neostvareni u životu, svi mi, čak i najbolje uklopljeni, uzglobljeni, karijerama i drugim putevima vozdignuti, možemo da saučestvujemo sa osećanjima ružnog pačeta, jer ili smo nekad i sami bili u toj ulozi, ili smo u njoj doživotno i ostali. Nema čoveka (ili žene!) koji ne mašta da iz stanja u kojem je dospe u stanje uzvišenije, prihvaćenije, ostvarenije. Čak i najvulgarniji antiintelekti sanjaju svoje rags to riches „snove“, da iz svojih prčvarnica dospeju u vile s bazenima i da imaju besna kola i džipove i zlatne lance i pičke oko vrata i mišica – ali i oni nešto uzvišeniji od tih dizelaša, makar i ne baš toliko uzvišeni da igraju fucking šah, ponekad, ili često, sanjaju da postanu NEŠTO više od tamo nekog službenika, programera, pisca, urednika, blagajnika, doktora…
THE QUEEN’S GAMBIT je jedna od najbolje realizovanih fantazija ove vrste koja je meni poznata. Arhetipski, školski primer te storije o Ružnom Pačetu. Savršeno odglumljen (ali zaista svi, do poslednjeg epizodiste, besprekorni su!), izuzetno slikan, period (1950-1968) bez greške rekreiran kroz kola, kostime, frizure i sve ostalo, uključujući i izuzetan izbor tadašnje muzike (ja, inače, ne volim naročito muziku tog perioda, ali ovde su našli čak nekoliko mojih favorita!), ingeniozno napisan (i karakterizacija, i motivacija, i dramaturgija, i dijalozi – savršenstvo) i bez greške režirano tako da sve bude jasno, pregledno, čisto, uhvaćeno u najboljem i najtačnijem sjaju.
ALI!
Ono što mi, donekle – ne fundamentalno, ne mnogo, ali donekle – sreću kvari jeste svest o arhetipu koji se ovde eksploatiše, i proziranje mehanizama, ne baš mnogo suptilnih, kojima se mnome i mojim osećanjima manipuliše. Ne samo što je u pitanju SIROČE, nego je DEVOJČICA (curice ne igraju šah!), nego šah mora da nauči od najbednijeg domara u njegovom mračnom podrumu sirotišta, nego su njene moći na granici natprirodnih – to kako ona smesta počne da vizualizuje figure, naopačke obrnute, na plafonu, to kako smesta, bez ijedne izgubljene partije, počne da pobeđuje sve žive oko sebe, od srednjoškolaca do velemajstora…
Moram priznati da me pomalo gubi lik čije su moći skoro-natprirodne: poenta ovih fantazija o moći je da pomisliš HEJ OVO I OVAKO BIH I JA MOGAO/MOGLA! a ne da ta osoba maltene počne da telekinira i telepatiše i pretvori se u nekakvog X-MEN mutanta, u nekakvog Supermena doletelog sa Kriptona s čijim supermoćima ne možeš da se poistovetiš jer su toliko daleko iznad ljudskih…
Dakle, malko se prećeralo sa njenim super-šah-moćima, pa su zato morali da je prizemlje ljudskim slabostima, ovde: ovisnost o pilulama za smirenje (pokupljena u sirotištu, gde su ih njima kljukali) i o alkoholu (lepo prikazan kao poslednje a mnogim domaćicama 1950-ih i jedino utočište u polupromašenim brakovima bez izlaza). Njene skoronatprirodne moći –barem za moj um, toliko udaljen od šaha- povremeno su me navodile da se prisetim romana, i odličnog filma po njemu – PARFEM, gde jedno drugo samotno siroče ima supermoć (megarazvijen, skoronatprirodno istančan njuh) kojom se izdigne iz blata i prezira rulje i postane neka vrsta superheroja (istina, samo u svojim očima, ne jebavajući živu silu opštenarodnog prihvatanja i slave).
Naša Bet (tako se zove Anja u seriji) je mlaka, neradikalna vrsta autsajdera – onoga koji nije suštinski izvan, i koji, vremenom, relativno brzo, ipak uspe da se uklopi u zajednicu, za razliku od radikalnog autsajdera, Grenuja, Žapca ogavnoga, koji niti želi niti pokušava da se integriše među rulju koju prezire. Izlišno je reći da je meni bliži i draži radikalni autsajder poput Grenuja nego poluautsajderka koja, na kraju balade, tj. već u svojim ranim 20-im godinama, razreši svoje demone, suoči se s prošlošću, izađe iz tog mraka i odbaci terete, pilule, lilule, itd. S druge strane, normalan gledalac će uživati u ovoj prilično pošteno sročenoj dozi pozitivnosti i optimizma i vere u ljudska bića, što je tako preko potrebno u ovim gadnim mesecima ove gadne godine da zaista ne mogu ozbiljno i strogo da zameram na blagim varanjima u ovoj igri da bi se do tog rezultata došlo.
Kažem, ovo je više subjektivna nego što je objektivna zamerka, i 99 od 100 gledalaca neće imati ovu vrstu problema, ili tačnije rezerve. Srećom, kad je ova storija ovako dobro upakovana i odglumljena, ja je kupujem (skoro) bez ostatka, čak i onde gde me pomalo nerviraju simplifikovana i prvoloptaška rešenja – npr. skoro karikaturalno antipatični njen arhi-protivnik, Rus, koji je naravno em muško, em je mator, em je ružan, em je stalno smrknut i ozbiljan i namrgođen i odbojan (dakle, totalni njen antipod)… No, u ovo doba kad se rusko zlo maltene (ponovo) podrazumeva, recimo da su Rusi, uz izvesne rezerve, prikazani kao barem poluljudska bića…
Da sumiram: kad se pod strogim Gulovim prstima i očima ogoli ova storija, kad se s nje sljušte naslage predivne glume, kostima, scenografije, muzike, ostaje prilično bazična bajka, bez radikalnih pomaka i ne znam kakvih izmišljanja tople vode – ali, kažem, kad je ta bazična storija, na koju se svi palimo, koja na sve nas deluje, ispričana i vizualizovana ovako vrhunski, i kad u njenom središtu stoji i lekciju drži Anya Taylor Joy To Watch, onda su sve ostalo samo nijanse i finese.
PS: Mala Isla Johnston, koja igra mladu Bet, kad je imala 9 godina, je takođe OTKROVENJE – izuzetno čudo od deteta, tim veće što je tako mlada a ima tako složene i teške emocije sveže obogaljenog siročeta da prikaže, i to čini ne samo bez greške, nego zasenjujuće.
Ona na svojim ramencima nosi praktično celu prvu epizodu, i naizgled bez po muke priprema teren za odrastanje u Super-Anju. Ako je ne pojedu pubertet, glupi roditelji, loši agenti, Holivud itsl. i ovaj curetak će izrasti u nešto veliko i pažnje vredno.
PPS: Jeste ovo serija o jednoj omoćenoj ženi, i jeste to u suštini prikazano kao bajka/fantazija, ali nije urađeno na vulgarni politkorektni način, kako to danas najčešće biva. Ima tu čak i jedna omoćena crnkinja, ali i to sa njom je obavljeno, za moj groš, pošteno, lepo, zasluženo, sa dovoljno slojevitosti i gravitasa da je neuporedivo sa govnima tipa LOVECRAFT’S COUNTRY: ne samo što ima smisla, nego baš prija i godi kad se desi.
Recenzija je originalno objavljena na blogu The Cult of Ghoul.
