Howl [2010]
Film o jednoj od najčuvenijih poema dvadesetog veka je interesantan nezavisni filmski proizvod, dostojan veličine zvane Alen Ginzberg.
Generalno gledano, poštovalac sam ambicioznih projekata koji se ne bave striktno istorijskim i biografskim faktima, i isključivo hronologijom događanja. Uvek je lepo videti jedan moderan američki film u kome se citiraju ili pominju Vitmen, Volter; ili u kome se, između ostalog, na frižideru glavnog junaka (Ginzberg!) nalaze fotografije Bodlera i Poa. Već sami ti detalji ukazuju na tendenciju da pored istorijskog, film poseduje i naznačen kulturološki, filozofski, i na kraju politički karakter.
Howl nije niti dokumentarac, niti klasični celovečernji film. Čak mu je i trajanje prilično ekonomično. Koncept za koji su se autori opredelili možemo slobodno definisati kao polu-dokumentarni biografski film, sa propratnom animacijom.
Poema Urlik je, uz Barouzov Goli ručak i Keruakov Na putu, najznajanije delo beat generacije, po automatizmu se svrstava i među kapitalna dela celokupne američke književnosti. U isti mah, smatra se i svojevrsnom prekretnicom u poeziji; njen duh sažima umetničke i sociološke težnje modernog čoveka posle WWII. Howl u sebi sadrži sve ono što su bitnici propagirali: sloboda izražavanja, seksualna revolucija, frontalni atak na rudimentarnost konzervativnih ideja i shvatanja, uživanje u halucinogenim i opojnim sredstvima, razbijanje tabu tema, mračan, turoban, metaforičan i politički nepodoban kontekst...
Kroz film se može i zaključiti da je sam Ginzberg posedovao Barouzovu transcedentnost ideja, i Keruakovu postojanost i sirovost. Plus, što je njemu mnogo značajnije, i njihovu otvorenu podršku. Uglavnom, bio je njihova umetnička spona. Ono što je još intersantnije, ovde prikazano kao sitniji segment (mnogo značajnije i naglašenije u Na putu), je magični homoseksualni trougao između Ginzberga, Keruaka i famoznog Nila Kesidija.
Film je satkan simbolizmom iskazanim kroz dinamičnu animaciju, praćen stihovima kao ritmičnom artikulacijom osećanja. Potencira se da je Ginzberg kroz prozor svoje svesti gledao u carstvo slikovitih i pokretnih pejzaža, da je posedovao moćnu maštovitost preobraćanja arhitektonskih figura u poetične simbole. Džez improvizacija se koristi kao muzički okidač surove i melanholične realnosti preslikane u moćne poetske fraze. Tu se negde nalaze obrisi i teme Golog ručka, i barouzovske fetišizacije heroinskog tripa kroz interzone; kao i kafkijanski motivi usmereni na hedonizam kapitalizma, strah od atomske bombe i nemani komunizma. Negde između redova se sugeriše i da je Ginzberg zapravo mogao biti sjajan novinar, kolumnista ili esejista, a sve to na osnovu poslovnih perspektiva koje su mu se ukazivale. Ipak, ljubav prema otvorenom iskazivanju osećanja, posvećenost idejama i neograničena ljubav prema poeziji je preovladala.
Najznačajniji, dramski segment filma pripada montiranom (ne baš najuspešnije!) suđenju Ginzbergovom izdavaču, praćeno neveštim i na momente tragikomičnim pokušajima tužilaštva da minucioznim spekulacijama probudi inkvizitorski duh mudrog i poštenog sudije. Presuda koja je na kraju izrečena je do te mere efektna, kao da ju je sam Barouz pisao.
Ginzberga portretiše James Franco. Uveriljiva uloga bazično zasnovana pre svega autentičnom intervjuu, i čuvenim večerima poezije u zagušljivim bitnik kafeima. Jon "Mad Men" Hamm reprizira svoju ulogu mačo-mena iz popularne serije, a Strathairn je poslovično uverljiv kao smušeni tužilac.
Da li je, i u kojoj meri, ovo Urlik za nekim prošlim i boljim vremenima? Da li se kroz temeljan prikaz suđenja sugeriše da današnji pojam demokratije ne postoji, da je običnom svetu dobrano isprana svest? Da li je ovo vapaj za katarzom, ili samo nevini omaž velikom stvaraocu, ostaje otvoreno pitanje. Ali, jedno je sigurno: iako su bili inspiracija mnogima, iako su se u njihove ideje mnogi Amerikanci kleli, istina je da beat generacija, barem kroz filmske forme, ostaje nekako skrajnuta. Najbolji primer je beskončna farsa oko ekranizacije Keruakovog romana On the Road.
Ipak, svest o njihovom istorijskom i kulturološkom impaktu na svetsku umetničku scenu je i kroz film Howl potvrđena.
