Valley of the Gods [2019]
Josh Hartnett, Jaime Ray Newman, John Malkovich
Uvek je lepo videti radove autora koji dođu u Ameriku i okom svoje kamere oslikaju vizuju kontinenta, onako kako ga oni vide i doživljavaju, ili kako su ga zamišljali, jer divljina severnoameričkih lendskejpova nude sijaset mogućnosti za efektno umetničko izražavanje.
Takav jedan autor je Poljak Leh Majevski (Lech Majewski), koji je svoj umetnički američki san vidi kao distopijsku viziju osvete majke Zemlje nad čovekom, koji se otuđio od prirode i u želji da ovlada njome, uništio resurse od esencijalne važnosti za očuvanje budućnosti čovečanstva.
Majevski ide vizionarskim putem Ajehandra Hodorovskog, stavljaući biznismena u psihodelično-katarzični put duhovnog eskapizma, gde se pustinja indijanskog plemena Navaho, na obodima Solt Lejk Sitija, vidi kao duševna oaza, spremna da primi grehe konzumeristički i hedonistički podivljalih japija.
Priča filma Valley of the Gods nikako nije jednodimenzionalna, te tako imamo nesuglasice i otpadnike sistema plemenskog uređenja Navaho indijanaca, a kao dihotomija sirotinjskom načinu života Majevski suprostavlja lik mogula (Džon Malkovič), koji živi u svojoj kuli ni na nebu ni na zemlji, odmetnut poput superheroja, okrenut svojim sopstvenim igrama činjenja dobra i zla, nalik sudbinama egipatskih faraona sa željom da svoje bogatstvo, kao i sve sluge povede u sopstvenu ritualnu smrt.
Vagajući između Hodorovskog, Ličnča i Renea, narativ Majevskog nema puno grešaka i stremi unapred zacrtanom cilju, prema savršeno sklopljenoj sineastičkoj egzekuciji, ali, kao i u pojedinim delima Hodorovskog, metafora i alegorija potražuju emotivno pražnjenje i dozu opuštanja, gde će oko posmarača moći ne samo da doživi određeno skretanje pažnje, već i spuštanje pritiska i tenzije, kao i momenat u kome će posmatrač imati priliku da sklopi sopstveno viđenje filma, nezavisno od onoga što nam autor poručuje.
