Vivarium [2019]
Na godišnjem nivou retki su filmovi koji žanrovski pripdaju SF-u i hororu, a imaju odvažnosti i hrabrosti da ne samo utole žeđ fanova za stravom, već i da izazovu na dublja razmišljanja. Naravno, horori su često vazda puni želje da budu pametniji no što jesu, i da svoju prozaičnost i narativnu ispraznost brane sigurnim utočištem zvanim metafora, ali ponekima i uspe da se izdignu iznad prosečnosti.
Najređi su oni koji u narativu imaju očiglednu matricu misaonog lavirinta i ne mare previše za sud većine, već se hrabro odvaže da ispričaju teško varljivu priču ne mareći za posledice.
Vivarium Lorkana Finegana (Lorcan Finnegan) je distopijska fantazija smeštena u klaustrofobični seting ’idealnog’ naselja za porodičan život i odgajanje potomstva, što naravno ljudima, u skladu sa savršenim konzumerističkim idealima kapitalističke zajednice, apriori oduzima individualnost i stavlja ih u funkciju oruđa u rukama moćnih korporacija i krupnog kapitala, koji srednjim slojem stanovništva podmazuju zaribalu mašinu obrtanja novca banaka.
Ako izuzmemo vidljive metafore, Vivarium, nažalost, na narativnom polju nudi jednu prilično neinventivnu priču o paru, čija je prošlost prilično prozaična, sterilna i maglovita, koji za zadatak, od nevidljivog entiteta, dobija dete na čuvanje, što bi kao krajnju posledicu imalo za cilj njihovo izbavljenje iz lavirinta.
Finegan maksimalno eksploatiše klasutrofobiju i sivilo prostora kako bi naznačio mučninu i egzistencijalnu teskobu prosečnih američkih konzumerista, ali preko potrebna potpora u vidu iole kreativne scenarističke vizije svodi se na puko podilaženje instinktima junaka, čiji postupci jesu u skladu sa haosom koji ih je snašao, ali su daleko od onoga što bi zadovoljilo cerebralnost zadate teme, što ima kao krajnji ishod činjenicu da ostajemo gladni priče koja bi ostavila memorabilniji utisak.
