KLASIK DANA: Dingo [1991]
Kraj je osamdesetih godina prošloga veka, a džez muzika i njen tada najznačajniji simbol Majls Dejvis, žive opskurne karijere muzejskih eksponata u senci galopirajuće industrijske pomame za pop i rep muzikom.
Majls, uvek mističan, ektravagantan, provokativan, inovativan, svoju introvertnost je doveo do tačke skoro pa apsolutne nepristupačnosti, izbegavajući kontakte sa novinarima i medijima, čija su se pitanja mnogo više svodila na kopanje po prošlosti, nego li što su se bavila njegovim novim albumima i muzikom koju je u tom trenutku stvarao.
Holivud ga nije voleo, jer ga je smatrao tvrdoglavim narcisoidom, a nezavisnim autorima je bio nepristupačan zbog zaglavljenosti između pop trendova i džeza, kojeg su se intimno pribojavali.
I zato je bio potreban, kao i u slučaju mnogih džez umenika, autor koji je dolazio iz zemalja koje su poštovale nasleđe džeza, ali ga se nisu plašili.
Rolf De Heer je australijski autor nizozemskog porekla, koji je hrabro prihvatio avanturu rada sa džez legendom, iako je unapred znao da je Majls izuzetno težak saradnik, nepokolebljivog karaktera, sklon beskonačnim improvizacijama i ćudljivom ponašanju.
I svega je toga bilo u filmu Dingo iz 1991. godine.
Priča o sletanju Majlsovog aviona u australijsku pustaru na zapadu kontinenta 1969. godine, ostaviće trajan efekat na dvaneastogodišnjaka, koji, opčinjen Majlsovom pojavom i muzikom, a na legendinu sugestiju da ga potraži ako svraća u Pariz, za svoju životnu misiju postavlja ostvarenje tog cilja – postati briljantan umetnik i pobeći u Pariz.
Dvadeset godina kasnije Dingo je oženjeni mušakarac sa decom, a njegovi snovi su se ostvarili u delu da je fenomenalan trubač, ali da mu snove ruši uspavanost palanke koja ne može da prati njegovu genijalnost.
Kada tokom jednog od svojih lovova na pustinjsku životinju zbog koje je i dobio nadimak, doživi epifaniju, trubač donosi odluku da stvari uzme u svoje ruke, bez obzira na cenu i žrtvu.
I onda sledi memorabilija zvana jedini i poslednji pravi film u kojem se pojavljuje jedan, jedinstveni i neponovljivi Majls Dejvis.
Svaka scena sa njim vredna je kultnog statusa ovog ostvarenja, ne zbog toga što je Majls nešto glumio, naprotiv, bio je mračan, oniričan, zamišljen i zaglavljen u carstvu sopstvenih vizija, već uprkos svemu tome. Dodatak priči su i inteligentni dijalozi koji su savršeno inputirani u njegovu magičnu auru jedinstvenog umetnika.
Dingo je vredan svakog minuta svog ukletog, ali neosporno kultnog statusa, jer danas, trideset godina kasnije, nepokolebljivo stoji kao najlepši epitaf jedne umetničke karijere vredne izučavanja i divljenja.
