Waves [2019]
Trej Edvard Šulc (Trey Edward Shults) je jedan od najboljih izdanaka američke nezavisne produkcije, a njegov najnoviji film Waves automatski ga svrstava i među najkreativnije naratore moderne ere kinematografije.
Njegova vizuelna agenda pokupljuje najbolje od Terensa Malika, Vong Kar Vaija i Andreja Tarkovskog, dok na narativnom planu Šulc savršeno emulira Roberta Altmana i Džona Kasavetesa.
Iako Waves može nalikovati Dženkinsovom filmu Moonlight, Šulc ide mnogo dalje u pravcu raskrinkavanja skrivenih emocija svojih junaka. A to je samo deo kvaliteta Šulcovog ostvarenja.
Waves nas na početku filma vodi u idilično predgrađe negde na jugu Floride, gde mladi par uživa u svojim poslednjim srednjoškolskim danima, vozeći se autoputevima, usput slušajući modernu muziku, stvarajući atmosferu koja će biti uskoro narušena delimično zbog pritiska porodice i visokih očekivanja društva, a uglavnom zbog emotivne nezrelosti njih samih.
Šulc maestralno isporučuje sopstvenu agendu o društvu koje mladima ne pruža priliku za slobodno odrastanje i igru, jer je sve posloženo kako bi se sprečio neuspeh: porodica je naizgled harmonična, novac nije problem, zabava je strogo kontrolisana u okvirima skupih rezidencija, i čini se da ništa ne može stati na put novim liderima američkog društva.
Ali, čak i bez te političke poruke Waves perfektno funkcioniše kao porodična drama, jer kao dodatak odlično satkanim dijalozima i diskretno isporučenoj egzekuciji dramatizacije i režije, poseban ton vizuelno impresivnoj atmosferi filma daje vrtoglavi sauntrek tandema Atticus Ross i Trent Reznor, koji često zvučno dominira iznad glasova, naročito u prvom delu filma.
Waves je kompleksno ostvarenje, zahtevno na više različitih nivoa, jer njegova multilevelnost može delovati naporno za gledanje ljudima željnim jeftinije i lakše zabave, ali je Šulcov film eklatantna potvrda teze da samo emotivno jake drame donose memorabilnije utiske kod onih zauvek gladnih savršeno isporučene duhovne hrane sedme umetnosti.
