Tool - Fear Inoculum [2019]
Imao sam tu sreću da me izlazak dugočekivanog Tool albuma sačeka na moru, i zaista, lepo je slušati novi album omiljenog benda kada oko vas trešti teror autotune-a i urlanje tinejdžera iz Italije na skuterima.
Kao neko ko detaljno prati opus pomenutog benda, teško je napisati objektivnu recenziju (hell, čak me je i Lateralus inspirisao dotle da tetoviram golden ratio). Ne planiram da ulazim u priču zbog čega trinaestogodišnja pauza, i da analiziram detaljno produkciju svake numere ponaosob, toga će svakako biti na svim ostalim portalima.
Koliko je to moguće, uzimajući u obzir gore navedene činjenice, pokušaću da predstavim ovaj album u totalitetu, kako bi rekli studenti levičari, kakvo značenje ima kako u ovom današnjem katastrofalnom istorijskom momentu, tako i u muzičkom i širem društvenom (globalnom) kontekstu (ok, ovo je suviše gromoglasno napisano, te ću reći da se radi o ličnom utisku uz trud da se koliko-toliko biva objektivnim). Fear Inoculum jeste bitan album, koji je paradoksalno proglašen za bitan album pre nego što ga je iko i poslušao, zahvaljujući činjenici da su Tool veoma značajan i bitan bend.
Kada ste na moru, nekada probate da sedite na steni, gledate u površinu vode i uživate. Onda vas obori talas, i moguće su dve reakcije: jedna je impulsivna, besni ste što vas je talas oborio i prekinuo uživanje, a druga je razložna, koja se ogleda u prihvatanju činjenice da talas postoji nezavisno od vas i da radi to što radi ne obazurići se na to da li vam kvari momenat.
Ta polarizacija u reakcijama jeste jedan dobar test zrelosti, smirenosti i pokazatelja koliko ste imuni da sve oko vas doživljavate kao direktan atak na lični suverenitet. Fear Inoculum jeste priča o tome, sazrevanju, starenju, prepoznavanju sopstvenih strahova, frustracija, ego tripova i oslobađanju od istih. „Imunizacija od straha“ (najbolji prevod koji sam uspeo da sklepam) muzički i konceptualno predstavlja album koji se pre nadovezuje na Lateralus, nego na njegov prethodnik 10.000 Days.
Ako je Lateralus bio album koji se imao svoju priču u vezi sa Fibonačijevim nizom i konceptom „thinking outside the box“, Fear Inoculum ima svoj tok u vezi sa emotivnim mirom, koliko muzičkim, toliko i individualnim, i sazrevanjem u smislu fizičke starosti. Fear Inoculum jeste imunizacija za sredovečne; u globalnom poretku koji favorizuje ideju koja se može označiti sintagmom „naš zadatak je da budemo mladi, uspešni i srećni“ poručuje da nije loše da se bude mator i zreo, i da budete potpuno komforni zbog toga (svakako album nije namenjen isključivo sredovečnim osobama).
Subliminalna, i verujem, kao i u prethodnim albumima, sasvim nenamerna poruka ovog albuma jeste da fizičku i mentalnu starost ljudi doživljavaju na dva načina: jedan je da u drugoj polovini života krenete kod psihoterapeuta zbog različitih neuroza, strahova, urlajući na decu, sklanjajući se od šefa, čekati vikende i godišnje odmore viseći na istagramu i fejzbuku pišući patetične postove, objavljivati selfije, i kada ste otišli u kafanu, a drugi način je da se pomirite sa svojim strahovima, greškama, izvinite se sebi i drugima, pokušati da napravite sopstveni mikrokosmos i krenuti dalje. Ako je Lateralus bio ideja, 10.000 Days dnevnik ličnih frustracija, Fear Inoculum je način kako nastaviti sopstvenu emotivnu evoluciju lišenu straha.
Album otvara navedena numera po kojoj je i album dobio ime, sam refren obuhvata osnovni koncept albuma: Exhale/Expel jeste simbolički vapaj svih ljudi koji su se zarobili u medijskim halucinacijama i socijalnim simulakrumima, nesigurni u sebe, budućnost, naviknuti na sveprisutni strah.
Pneuma i Culling Voices su bengeri na prvu loptu, oslanjajući se na The Pot ili Prison Sex. Adamova gitara definitivno ima najviše distorzije od svih prethodnih albuma, bas i bubanj su na vrhunskom nivou sve vreme trajanja, dok Mejnard ima defiitivo najveću moć transformacije, u smislu da ukoliko niste fan, nikada ne biste pogodili da isti čovek peva u APC. Descending i 7empest su prave poslastice u najboljem maniru benda, i suvišno je reći da je album vrhunski produciran, vrhunski odsviran, i da su tekstovi vrhunski prilagođeni muzici.
Ovo je bez lažne skromnosti epski album, pun kontradikcija koje se sasvim lepo uklapaju. Ako je do sada Tool važio za „thinking persons rock band“ (kako ih je opisao NME), sada su svakako „feeling persons band“.
Današnje doba društvenih mreža, lažnih vesti, sumanutih političara i svakakvih bilmeza koji galame o ekonomiji i ideologijama dok nam se planeta davi u otpadu, svakako nije najsrećnije vreme za introspekciju, još manje je pogodno za asertivnu komunikaciju, a ponajmanje za razum uopšte. Današnja muzika je prilagođena takvom trenutku, površna, neurotična, za instant uživanja bez puno slojeva, i naročito bez mozga.
Tool su, u ovakvom vremenu i prostoru, svakako poslednji veliki rok bend. I ne samo to, oni su verovatno poslednji rok muzičari koji misle da muzika jeste umetnost, i trude se da je tako i kreiraju, potpuno skromno i nenametljivo. Reći da je je Fear Inoculum još jedan rok album je isto kao i reći da je Sikstinska Kapela samo još jedna oslikana katedrala. Ako vam Fear inoculum zvuči kao još jedan prog rock album, onda vam i Pink Floyd zvuče kao još jedan običan rok bend (za mlađe ljude, bitna informacija: Tool su izmislili prog rock, i svi ti prog „ovo je isto kao Tool“ bendovi su nastali pod njihovim direktnim uticajem).
Fear Inoculum je svakako veliki i značajan album, upravo zbog toga što nema skrivene metafizike ređanja numera po Fibonačijevom nizu, jednostavan je i komplikovan u svojoj jednostavnosti; neće vam svakako dati recept kako i šta, jednostavno vam govori da budete u miru sa sobom, da se svet ne okreće oko vas, i šta ste uradili, uradili ste, morate dalje.
Po mom skromnom mišljenju, album godine. Možda i decenije. Voleo bih da nisam u pravu i da me još neko izdanje potpuno demantuje, to bi značilo da ima nade za muziku, umetnost, samim tim i za ljude. Ono što je zajedničko svim Tool albumima, jeste da su sve bolji i bolji kako vreme prolazi. Ko zna kakve će utiske ovaj album izazvati kroz godinu dana, ili kroz 5 godina, a nadam se da nećemo morati da čekamo još 13 godina do sledećeg.
