"Atlas zabačenih ostrva" (Judita Šalanski)
U ono vreme beskrajno dosadnih časova geografije, na kojima su pokušavali da nas nauče svemu osim onome što nas je najviše zanimalo - kako je veliki ovaj svet i zašto ga još uvek nismo istražili do kraja - drugar iz klupe i ja smislili smo igru zanimljiviju od "zanimljive geografije".
Jedan uzme Atlas sveta i, dok drugi ne gleda, šara prstima po karti birajući mesto koje će ovom drugom dati u zadatak da pronađe. Igra se na vreme - što brže pronađeš ono što ti je drugar zadao, to više poena osvajaš, a ukolikotražiš pomoć, oduzima ti se polovina poena.
Tako sam, između ostalog, otkrio da naš Beograd nije jedini na svetu, već da postoji još jedan u Montani (ili Vajomingu?) koji je čak i aerodrom imao, otkrio na karti Bosne naselje koje se zvalo Crni padež te usred Arabije otkrio mesto pod imenom Sekira, zabodeno nasred poluostrva, poput tamnog zrna u pesku izbeljenog od sunca.
Na tu staru igru (besmislenu u eri interaktivnih i lako pretraživih mapa) podsetio me uvod kojim Judita Šalanski počinje knjigu "Atlas zabačenih ostrva", o kojoj nisam do pre tri večeri znao ništa - izuzev onoga što sam ugledao na njenim koricama, stojeći oko pola dva ujutro zagledan u izlog knjižare.
Njen podnaslov, parafraza-citat meni omiljene pesme Bleza Sandrara >> žuljao me sve do kupovine knjige:
"Pedeset ostrva
na kojim nikada nisam bila
i na koja nikad neću otići."
"Atlas zabačenih ostrva" nije tek puki zbir pedeset tekstova o ostrvčićima zagubljenim po mapama sveta, većinom zaboravljenih od strane pomoraca, naučnika i običnih ljudi. Svaka od priča je ostrvo za sebe, materijal za istorijsku dramu, film ili maštarije koje greju hladne noći: ostrva koja su ostala nenaseljena, oivičena nepristupačnim obalama ili milionima rakova koji tokom zvezdanih noći ratuju sa velikim armijom džinovskih žutih mrava; ostrva davno naseljena na kojima je zavladao gen koji čini da svi njegovi stanovnici ne vide boje već samo crno, belo i sivo; ostrvo sa kojeg je iseljen čitav jedan mali narod da bi se na njemu napravila vojna baza; ostrvo na kojem je Napoleon proveo poslednje dane, i ono na kojem je živeo pravi Robinson; ostrvo koje služi isključivo kao podstanica za pod-atlantske kablove od Afrike do Južne Amerike; ostrvo na kojem je mladi francuz Mark Liblan pronašao ženu svog života, nakon što je na njega doputovao gonjen činjenicom da je šestoj godini u snu progovorio na jeziku koji niko nije razumeo a koji se govorio samo na Rapa Iti, 3600 kilometara od Novog Zelanda; ono na kojem pevaju Saudade; ostrvo na kojem se žene preporučuju za brak time što su već rodile decu i tako dokazale da su plodne i ona na kojem su sva deca umirala između sedmog i dvanaestog dana od rođenja, iz razloga koje ljudi nisu uspeli da otkriju; ostrvo na kojem je nastala najpoznatija ratnafotografija dvadesetog veka i ono 560 kilometara udaljeno od Severne zemlje, na kojem je poručnik Julijus Pajer, nakon što je svim toponima na ostrvu dao imena njegovih ljubavi iz mladićkih dana, ime vladarke i cele njene rodbine zapisao:
"Fligenijev rt, 12. april 1874, 82 stepena, 5 minuta, najsevernija tačka.
Dovde i ne dalje."
Čitanje ovih priča je poput plivanja kroz med.
Ono što pričama (od kojih mnoge deluju kao fantazmagorija Roberta Luisa Stivensona, neobjavljena epizoda Korta Maltezea ili stranica koju je Šeklton namerno istrgao iz dnevnika, ubeđen da mu niko neće verovati šta je zatekao u snegu i ledu) daje dodatnu avanturističko-maštarsku patinu (sada već staromodnu) jesu - mape. Uz svaku priču tu je i mapa, perfektno iscrtana rukom i okom nekoga ko je godine proveo nad atlasima i starim mapama sveta, sa uredno obeležnim visovima, nazivima zaliva ili retkih naselja sabijenih u uvale zaštićene od vetra. I onda dođe trenutak u kojem mape, ti staromodni crteži na papiru raspale maštu više od priče koja je prati, jer ne možeš a da ne zastaneš nad mapom Ostrva vaznesenja, 1560 kilometara od Obale Slonovače a 2.250 kilometara od Brazila, na kojem je neko, nekad, jednom vrhu dao imeDevil's Riding School a drugom, nedaleko od njega Comfortless Cove, i ta imena govore o ljudima koji su se jednom iskrcali na do tada bezimene stene, do njih doplovivši iz muke ili nade da će tamo pronaći svoj mir - ili kraj, poput Amelie Irhart, Poručnika Flečera i čitave posade broda Baunti, koji takođe krstare ili proleću kroz zapise u ovoj knjizi.
I tako, zato što znam da u kasici-prasici još uvek nema dovoljno za odlazak na jedno od ovih ostrva, prsti uz šum putuju po papiru povezujući visoravni egzotičnih imena, tabani svrbe a u glavi čujem odjeke pesama ptica kojima ne znam imena ali za koje sam siguran da imaju nešto od rajskog u sebi, a iz sećanja izroni i ona pesma o odlasku u neku topliju klimu, dok pred očima sve jasnije vidim pučinu, oduvek istu,
nezainteresovanu
i za nas
i za granice kojima pokušavamo
da zemlju i mora isparcelišemo
i tako sebi damo privid
da ih posedujemo.
Tekst je originalno objavljen na Radio i Blog stranci Prešlicavanje.
