KLASIK DANA: Le Grand Amour [1969]
Mit ili realnost? Iluzija ili fantazija? Pitanja koja su mučila sve romantične Francuze i njihove sineaste šezdesetih godina prošlog veka svodila su se na gordu, veličanstvenu i mitsku sintagmu Le Grand Amour. Pjer Ete (Pierre Étaix) je pre pola veka, svojim filmom, praktično dao komičan, ali gotovo savršen odgovor.
Pjer Ete se te 1969. godine, ujedinio sa legendranim Bunjuelovim scenaristom Žan-Klodom Karijerom (Jean-Claude Carrière), tako da njegova Velika ljubav odiše surealnim duhom, ali na vrlo karaterističan i duhovit način, gde se Ete oslonio na diskretnu komiku svog mentora Žaka Tatija (Jacques Tati).
Sredovečni, oženjeni muškarac doživljava krizu srednjih godina, koja se poklapa, naravno, sa zasićenjem bračnim životom, koji deli sa bogatom, ali krajnje dosadnom suprugom. Kliše...
Ali, Ete je bio toga svestan. Kao i većina francuskih sineasta tog doba, i Ete zna da put do publike u ono vreme pre svega vodi preko zapostavljanja susptance, jer je ona već milion puta prepričana. Večna tema, inspiracija, ljubavni odnosi postaju zamorni ako se neka velika mudrost iz životne prolaznosti i neminovne mortalnosti želi izvući.
Ete svoju mudrost, filozofiju, saznanja, iskustva stavlja u službu stila, i brzim promenama tempa uspeva da ismeje malograđanštinu, tračarenje, rekla-kazala nadžak babe, mačoizam i teatralnost kod muškaraca, i prividnu ranjivost žena.
Ali ova surealna fantazija pre svega pleni svojim šarmom, nečim što su potrošački konzumerizam, opšte sebičnjaštvo i beslovesni, neutemeljeni egoizam zajedničkim snagama oteli duši modernog doba. Zaboravljene vrednosti se ovde stavljaju na test, ali Ete zna odgovore, i zna da ni pravi gledaoci nemaju moralnu dilemu, i da oni dobro znaju šta je ispravno, a šta pogrešno, zato ih i nepotcenjuje, već ih poštuje, i veruje u njihov nezavisni sud.
Kao da poručuje: „Gledajte, posmatrajte, uživajte, i volite trenutak života, kao da ne postoji sutra, jer Le Grand Amour je...“
