Pulp: Grupa koja voli život

Jul 10, 2019

Brit pop je bio jedan od vodećih pravaca u popularnoj muzici tokom poslednje dekade prošlog veka. Časopis „NME“ kao i većina ostrvskih muzičkih festivala rasplamsali su pomamu za britanskim gitarskim pop bendovima. Grupe kao što su „Oasis“, „Blur“, „Suede“ ili „Supergrass“ pored ogromnih tiraža albuma, imali su rasprodate turneje mesecima unapred, a engleska štampa se utrkivala u pronalaženju „nove braće Galager“ među gomilom nepoznatih i često prosečnih bendova.

Imajući u vidu da se brit pop pre svega oslanjao na melodične i pevljive refrene koji su upakovani u produkcijski našminkanu gitarsku buku, ne čudi što je kod većine bendova iz ovog žanra muzika bila ispred teksta. Ako znamo da se muzika sastojala od par akorda, te da su tekstovi većine pesama zvučali prilično naivno, dolazimo do zaključka da ovaj žanr i nije bio preterano slojevit. U prilog tome govori činjenica da ste mogli da se navučete na neki brit pop hit čim ga čujete, ali da ćete već nakon desetog slušanja zevati i imati osećaj kao da ste ga čuli 500 puta. Nema sumnje da je to jedan od razloga zašto ovaj pravac nije bio dugog veka.

Grupa iz Šefilda „Pulp“ doživela je najveću popularnost upravo u vreme procvata brit popa, te su ih valjda smo zbog toga mnogi trpali u ovaj žanr. Istina je da „Pulp“ imaju veze sa brit popom utoliko što su iz Velike Britanije, što je muzika koju sviraju pop i što u bendu imaju gitaru. Tu sve sličnosti sa grupama kao što su „Oasis“ ili na primer „Ocean Color Scene“ počinju, a na istom mestu se i završavaju.

Iz školske klupe do Džona Pila

„Pulp“ je osnovao petnaestogodišnji Džarvis Koker 1978. godine. Od tada, pa do danas, kroz bend je prošlo oko 25 muzičara, ali je samo Džarvis u grupi od osnivanja.

Tih prvih godina postojanja, (u početku su se zvali „Arabacus Pulp“, no ubrzo su skratili ime) „Pulp“ se nisu razlikovali mnogo od većine nju-vejv/elektro pop bendova koji su svirali u Velikoj Britaniji. I pored toga, legendardni di-džej Džon Pil je prepoznao da ovi momci, a pre svih Džarvis, imaju dar za kvalitetnu pop pesmu, tako da ih je 1981. godina pustio u svojoj emisiji na Bi-Bi-Si radiju.

Kako je Bi-Bi-Si radio sa nacionalnom pokrivenošću, zahvaljujući Pilu za „Pulp“ se tada čulo prvi put van Šefilda. Otprilike u isto to vreme većina članova završava srednju školu i odlazi na fakultet, nakon čega Džarvis potpuno menja sastav benda.

Grupi se 1983. pridružuje gitarista Rasel Sinior koji će narednih 15 godina uz Kokera biti najvažniji član benda. Uz njega, treba pomenuti i klavijaturistkinju Kandidu Dojl, koja je u grupi od 1984. pa sve do danas. Bubnjar Nik Benks je član od 1987, basista Stiv Meki od 1989. i uz Džarvisa i Kandidu oni su se najduže zadržali u grupi.

Prvi mačići

Prvi mini album „Pulp“ objavljuju 1983. pod nazivom „It“. Za razliku od nju-vejv zvuka koga su furali na samim počecima, ovde smo već mogli čuti obrise zvuka po kome danas znamo „Pulp“. Mešavina akustičnog popa i folka, uz Džarvisove ironične stihove, činili su se kao savršen početak. Kako je album objavljen u malom tiražu (samo 2000 primeraka) nije ni čudo što nije dopreo do šire publike.

Slično se desilo i sa njihova dva naredna albuma. „Freaks“ (1987) je bio mnogo mračniji nego debi, što se automatski loše odrazilo na prodaju. Konačnim zvukom albuma nije bio zadovoljan ni sam Džarvis, prevashodno zbog činjenica da im je diskografska kuća obezbedila samo 7 dana u studiju. „Da smo imali više vremena, siguran sam da bi „Freaks“ zvučao mnogo bolje“ govorio je kasnije Džarvis.

Ništa bolje nisu prošli ni sa trećim izdanjem „Separations“, na kome su pomešali sad već standardni pop „Pulp“ zvuk sa tada aktuelnim esid-haus ritmovima. Taj eksperiment nije naišao na odobravanje publike i beše to treće „Pulp“ mače kome se smešila voda. Tom koktelu pehova svakako treba dodati podatak da je ovaj album snimljen 1989. godine, ali da je zbog razmirica između diskografkse kuće „Fire“ i benda, ploča ugledala svetlost dana tek 3 godine kasnije. Kada je album objavljen, „Pulp“ raskidaju ugovor sa „Fire“ i pomalo nesvesni kreću u pohod ka slavi.

Vesele devedesete

Vreme između 1994. i 1998. možemo nazvati zlatnim „Pulp“ periodom. Slavu su stekli albumom „His 'n' Hers“ (1994), najveći komercijalni uspeh je došao narednom pločom „Different Class“ (1995), da bi bio nastavljen sjajnim „This is Hardcore“ (1998). Čak i poslednji studijski album „We Love Life“ (2001) zvuči više nego solidno, uprkos ne tako sjajnim kritikama i maloj prodavanosti.

Šta je ono što ove albume čini dobrim, odnosno šta je ono što „Pulp“ čini važnim bendom? Pre svega to je jasan stav koji izbija iz tekstova Džarvisovih pesama. Bez obzira na to da li ismeva površno društvo opsednuto fizičkom lepotom (pesme „Mis-Shapes“, „Lipgloss“ ili „Underwear“), predočava kako je u stvari vrlo „kul“ pomagati starijim osobama („Help the Aged“), poredi dosadan život sa filmom snimljenim u jeftinoj televizijskoj produkciji („TV Movie“) ili naprosto piše čarobne ljubavne pesme („Something Changed“), on to radi sa mnogo šarma i inteligencije koja osvaja jako brzo.

Ironija je jedno od njegovih najjačih oružja, i stvarno morate biti srca kamenoga pa da vam se usne ne razvuku u osmeh kada ga čujete kako peva „If fashion is your trade / Then when you're naked I guess you must be unemployed“ ili „I am not Jesus though I have the same initials“.

Kada na te savršene stihove dodate melodičnu pop muziku u koji su oni upakovani, dobićete velike hitove kao što su „Babies“, „Common People“, „Disco 2000“ i „This is Hardcore“. Gotovo besprekorni tekstovi (ne čudi što neki priznati savremeni pesnici nazivaju Džarvisa svojim kolegom) i muzika koja je dovoljno melodična da lako uđe u uši, ali isto tako dovoljno složena da se u njima zadrži duži period, govore nam da je uspeh grupe „Pulp“ pre svega plod ogromnog talenta, a nikakvog sticaja okolnosti ili pomodnog praćenja trendova...kao što je brit pop na primer.

I sadržaj, i pakovanje

Nakon lepršavih „His 'n' Hers“ i „Different Class“, došao je ozbiljni, mračni i verovatno njihov najzreliji album „This is Hardcore“. Kako je Džarvis veliki ljubitelj muzike Skota Vokera, nekako je logično zašto je baš on izabran da producira njihov poslednji studijski album „We Love Life“. Iako ta ploča sem pesme „Trees“ nije imala veći hit, njena setna atmosfera prošarana Vokerovom orkestracijom, čini je savršenom za hladne zimske noći...možda baš kao što je ova dok čitate ovaj tekst.

Posle albuma „We Love Life“ grupa prestaje sa radom i tako je bilo sve do 2011. godine kada ponovo kreću na turneju. Koliko „Pulp“ vrede mogli smo se uveriti i na „Exit“ festivalu, na kome su održali predivan koncert. Iako još uvek sporadično održavaju koncerte, kako stvari stoje male su šanse da ćemo uskoro čuti novi studijski album, što nam samo ostavlja više vremena da naučimo napamet stare.

Ako su vam u muzici važni stav, stil, sadržaj, pakovanje, inteligencija i iskrenost, dovoljno je da pustite neki od poslednja 4 „Pulp“ albuma pa da imate sve to na jednom mestu. Ne nasedajte na priče da je Džarvis Koker pozer i šminker – njih raspredaju oni koji su upoznati sa „Pulp“ samo na osnovu njihova 2-3 najpoznatija spota.

Zagrebite ispod površine, udubite se u tekstove, poslušajte pažljivo produkciju (naročito na pločama „This is Hardcore“ i „We Love Life“) i sasvim sigurno ćete poželeti da im se opet vratite. Nakon što dobro prostudirate njihovu diskografiju, nemoguće je da ne dođete do zaključka da je reč o jednom od najzanimljivijih engleskih pop bendova u poslednjih dvadesetak godina, kog predvodi jedan od najdarovitijih muzičara kog je Velika Britanija imala.