Bill Callahan: Pomeranje planina i plivanje uzvodno

Jun 13, 2019

Sredina devedesetih godina prošlog veka u Srbiji za većinu ljudi i nije bio preterano blistav period. Ogromna besparica, protesti i građanski ratovi, samo su neki od sastojaka mraka u kome smo se nalazili. Kada na sve to dodate i neke lične emotivne nemire kroz koje svi prolazimo tokom života, imamo prilično dobru sliku života koji je potpuno suprotan tom pridevu.

Utehu za pomenuto stanje birali smo na osnovu svojih sklonosti. Ako već fizički nismo mogli da odemo na drugo mesto, morali smo pronaći neki način uz koji ćemo lakše prebroditi sve te muke. Neko je čitao knjige, neko je pisao prozu i poeziju, neko se posvetio sportu, neko je trošio sve one novčanice sa silnim nulama na iznajmljivanje VHS kaseta iz video klubova, neko se odao porocima, dok su mnogi utehu pronašli u muzici.

Ljudi skromnijih duhovnih prohteva realnost su zaboravljali uz lake note tada aktuelnog pravca turbo folk, dok su se oni koji od života traže “notu više” dovijali na razne načine. Kako tada nije postojao internet, a izbor iz svetske muzičke producije nije bio na zavidnom nivou, do nove muzike se stizalo različitim putevima. Bilo da ste novu muziku pronalazili na tezgama ispred SKC, na berzama ploča, naručivanjem iz inostranstva, presnimavanjem od prijatelja koji rade na nekom radiju ili na neki četvrti način, taj ritual je bio toliko upečatljiv da ga se većina nas seća i dve decenije kasnije.

Iako sam tada nabavljao muziku kroz sve pomenute kanale, vrlo dobro se sećam kako sam došao do prvih albuma sastava “Smog”. Prijatelj koji je radio na jednoj beogradskoj radio stanici na kojoj sam prvi put i čuo za “Smog” velikodušno mi je sa njegovog diska presnimio na kasetu prva 4 albuma ove grupe.

Pesme snimljene u sobi za slušanje u sobi

Ploče o kojima je reč su “Sewn to the Sky”, “Forgotten Foundation”, “Julius Caesar” i “Burning Kingdom”, sve 4 objavljene u prvoj polovini devedesetih. Sve što sam o ovoj grupi znao tada jeste da se glavni član zove Bil Kalahan (Bill Callahan), nemajući pojma da je on u stvari i jedini član, odnosno da je “Smog” samo njegov pseudonim.

Bil Kalahan je rođen 1966. godine u američkoj državi Merilend. Njegovi roditelji su radili za američku bezbednosnu agenciju “NSA” o čemu mali Bil nije smeo nikome da priča. Kako je često bio upućen na sebe, još u ranom detinjstvu je počeo da “brlja” po gitarskim žicama, a tokom tinejdžerskog doba je počeo da piše i prve pesme.

Većina tih pesama su više bila njegova samoterapija nego želja da se one nekome dopadnu. Nesrećne ljubavi, mali boj prijatelja, pokvareni svet kog je naslućivao kroz posao svojih roditelja, bile su samo neke od tema kojima se Bil bavio na tim prvim albumima. Ako vam kažem da se na njima čuo samo njegov glas, akustična gitara i ritam koji je pravio tako što je lupkao o sto ili neki drveni kofer koji mu je bio pri ruci, te da su snimljeni na jeftinom kasetofonu u njegovoj sobi, jasan vam je stepen iskrenosti pod kojim je Bil pristupio bavljenju muzikom.

Iako te njegove rane pesme nisu zavodile na prvi namig, stihovi kao što su “When the power goes out / In the grocery store / You just take, take, take” ili “What kind of angel is that / It’s an angel of death” ili “So there's one less star in the sky / Well, who cares” ili “I'm gonna be drunk, so drunk at your wedding“ znajući pomenuto stanje u našem društvu tih godina, a i relativno sumoran emotivni život koji je tada “krasio” autora ovih redova, savršeno su prijanjali na zidove moje sobe tih godina.

Pesme idu u grad

U periodu između 1995. i 2005. Bil je pod imenom “Smog” snimio 9 albuma, na kojima je napravio ogroman umetnički pomak u odnosu na svoje rane radove. Mnogo raznovrsniji spektar instrumenata nego pre, aranžmani, produkcija i način snimanja tih ploča (ovog puta u pravom studiju) bili su savršeno novo ruho za (i dalje) predivne stihove koje je Bil pevao istim onim zavodljivim baritonom.

Iako su njegove pesme i dalje odisale melanholijom (malo je albuma uz koje ćete propadati sa više stila od Bilovih “Wild Love” i zlokobno naslovljenog “The Doctor Came at Dawn”), njihovo pakovanje je bilo toliko privlačno, da nikakav namig nije bio potreban da budete skroz zavedeni. Čak su i reči nekih pesama postale još ciničnije i još duhovitije nego pre: “Dress sexy at my funeral my good wife / For the first time in your life”.

Iz tog perioda se posebno ističu albumi “Red Apple Falls” i “Knock Knock” na kojima je svirao i koje je producirao svestrani Džim O’Rurk, muzičar o kome ste čitali na ovim stranama. Čak se u nekim od tih pesama osetio i tračak optimizma, a mnogi su skloni da poveruju da to ima veze sa slatkim cicama iz muzičkog sveta koje su bile u emotivnoj vezi sa Bilom.

Prvo je tu bila Sintija Dal, zatim “Cat Power”, a jedno vreme je bio zaljubljen u harfistkinju Džoana Njusom, koja je svirala klavir u pesmi “Rock Bottom Riser” na albumu “A River Ain’t Too Much to Love”. Taj album je ujedno i poslednje izdanje koje je Bil objavio pod imenom “Smog”. Delom zbog toga što je ušao u petu deceniju života a delom zbog želje da okrene novi list u svojoj karijeri, poslednjih 12 godina Bil objavljuje muziku pod vlastitim imenom.

Album za zaljubljivanje

Od kada je to uradio, Bil je snimio 5 albuma za koja ne samo da ne možemo reći da su loši, nego čak ni da su prosečni. Ploče “Woke on a Whaleheart”, “Sometimes I Wish We Were an Eagle”, “Apocalypse” i sjajni “Dream River” plene već nakon prvog slušanja. U pitanju je zrela akustična muzika koja se uglavnom oslanja na rok/pop/folk žanrove i na svakom od tih albuma Bil zvuči originalnije i ubedljivije nego na prethodnom. “Dream River” je pravi primer za to. Reč je o izdanju koje sam u mpar meseci nakon bjavljivanja preslušao više desetina puta (bilo je dana kada sam ga slušao nekoliko puta za redom). Ono što je najzanimljivije u tome jeste što “Dream River” jednostavno ne može da dosadi. Njegova složena lepota osvaja svaki put kada mu se vratim.

Biću kadar pa uporediti to osećanje sa onim kada se zaljubite u nekoga pa nakon više stotina sati provedenih u razgovoru sa tom pametnom osobom koja je jedinstvena po 300 osnova, znate da vam nije dosta i da biste još i još. Ovakve ploče ne da se ne snimaju svaki dan, nego je moguće da prođu godine dok se ne osetite ovako zavedeni.

Iako je u našem društvu danas situacija za nijansu vedrija nego što je bila u vreme kada sam slušao one prve “Smog” albume sa kaseta koje šušte (bar nema ratova), iako je Bilova muzika danas po milion osnova lepša, bolja i ozbiljnija nego tada, još uvek je moguće pronaći sklonište u njegovim pesmama.

Ako danas nemate ni prebijenu paru u džepu jer vam plata kasni mesecima, ako se osećate kao vanzemaljac na mestu na kome ste, konstantno plivajući uzvodno u brzoj reci, želite da pomerite planine koje se teško pomeraju, velike su šanse da ćete se pronaći u stihovima pesme kojima počinje “Dream River”: “The only words I said today / Are “beer” and “thank you”.

Muzika Bila Kalahan je sa nama već četvrt veka. Za to vreme on je objavio tačno 18 studijskih albuma, sa devetnaestim "Shepherd in a Sheepskin Vest" koji izlazi sutra, 14.juna i koji je kao i većina predivan u svakom smislu te reči. Ako znate čoveka o kome pričam, sve vam je jasno. Ukoliko niste imali priliku da se susretnete sa njegovom muzikom, preporučujem da počnete od izdanja “Shepherd in a Sheepskin Vest” pa unazad album po album. Garantujem vam da ćete slušajući Bilovu muziku, otkriti najlepšu, najdublju, najplavlju i najveću reku koja vam je sve vreme bila tu pred nosom, a koju niste videli verovatno od planina koje je okružuju.