Until the Light Takes Us [2008]
Mada nisam neki pomni slušalac blek metala, imam određenu simpatiju prema njemu. danas sam više okrenut ebm-u, industrialu, dark ambientu, neofolku, military, ritual i sl. muzici, ali u vreme kada sam više pratio metal nego danas, oduvek sam preferirao mračniju i morbidniju muziku (death, goth, black...) nego li populistička pop-veselja ac/dc-a ili iron maidena.
Takođe, mračnjačko-satanistička ikonografija nije bez svog đavla (estetski posmatrano), iako ideologiju (if any) uglavnom ne delim – tj. ode satani su mi podjednako bezvezne kao i ode ješui hristosu i njegovom jahve-tatku i sjatamu duhu. No, ako bih morao da biram između boga i đavola, đavo mi je ipak draži. a i to samo zbog moje inherentne simpatije prema opoziciji i mržnje protiv svake vlasti, te naklonosti prema autsajderima i gnušanja prema mejnstrimu. Inače ne gajim iluzije da bi dolazak đavola na vlast doveo nekakav bolji poredak od ovog jehovinog sranja u kome trenutno, kao, gacamo.
Enivej - UNTIL THE LIGHT TAKES US je odličan dokumentarac o norveškoj blek metal sceni, sa naglaskom na BURZUM, MAYHEM i DARKTHRONE. reditelji su imali exkluzivan pristup najbitnijim imenima te scene, uključujući tu i varga vikernesa (BURZUM) koji je u to vreme robijao zbog paljenja crkava i ubistva jednog kolege. U međuvremenu je (2009) prevremeno pušten na slobodu (zbog dobrog vladanja i solidnih albuma rađenih u zatvoru!). varg je, očito, u celoj toj bulumenti najpametniji i najharizmatičniji i, zapravo, jedini prema kome osećam rispekt. Kako ne voleti čoveka koji sa ovakvim smeškom prihvata svoju presudu - na 21 godinu robije?
Makar cela ta priča bila donekle klinačka, u njenoj srži su ipak sentimenti koje delim: antihrišćanstvo i antiamerikanizam/antiglobalizam. Kako ovaj film (najzad) jasno pokazuje, to paljenje crkava u norveškoj sredinom 1990ih nema blage veze sa satanizmom, barem ne inicijalno – već sa mržnjom protiv bliskoistočnih uljeza u nordijskom okruženju i željom za povratkom izvorne ('paganske') vere. naravno, sve te 'jadne' crkve sagrađene su na ruševinama paganskih svetilišta koja su hristijani uredno sravnili sa zemljom. Lično ne osećam hrišćanstvo kao konstitutivan deo svog identiteta, ni u kom smislu i ni u kojoj meri, i uglavnom sam ravnodušan prema njemu, sem u momentima kad militantno-vulgarni neo-vernici osete potrebu da zidaju proklete crkvetine na svakom ćošku i da dižu gigantske svetleće krstove u svakom gradu. –u svakom slučaju, Varg & Co. imaju moje simpatije za svoje akcije. uostalom, poštujem svaki fanatizam koji ne ostaje samo na rečima, iako je ta akcija u suštini bila tek jalovi, izolovani unapred na neuspeh osuđeni pokušaj da se zaustavi i spreči dalja kokakolizacija i mekdonaldizacija i hristijanizacija sveta.
Priča o ovim norvežanima već je solidno prezentovana u dokumentarcu SATAN RIDES THE MEDIA, ali treba istaći da UNTIL THE LIGHT TAKES US pruža jedan intimniji, bliskiji, neposredniji i dublji uvid u celu tu priču. a ona je, u suštini, višestruko tragična i na momente (meni barem) i dirljiva. ne, ne zato što su neke crkve gorele a neki ljudi zaginuli, dok su neki treći završili u zatvoru. Mislim, tragično je i to u banalnom smislu reči. Ali tragedija koja zaista boli, i koja je vanvremena, jeste činjenica da UNTIL THE LIGHT TAKES US pruža još jedan slučaj neizbežnog (!) kvarenja svake ideje i njene devalvacije, izneveravanja, falsifikovanja i travestiranja. od plemenite i hvale vredne ideje ("The church [in Norway] has behaved so disgracefully," says a clean-cut Varg from prison. He reasons that he was just trying to save Norway from Christianity and return it to its pagan -not Satanic- roots...), suštinski low-profile i subverzivne, blek metal se izrodio u 'satanizam' tj. naivni kvazi-satanistički pozeraj nekakvih u crno umotanih šminkera koji su ubrzo (a bez veze sa subverzivnim idejama bilo koje vrste) prihvaćeni kao, ako ne baš mejnstrim (ipak je to muzika ograničene ciljne grupe i dosega, pa i dometa) a ono kao legitimni, okej momci koji eto nešto malo drkaju gitare i vrište. mlados-ludos i tako to.
Vikernes je u zatvoru – tj. da ne dramimo previše, ovo je ipak NORVEŠKI zatvor, dakle – ništa rešetke i crnačke gromade koje te siluju svaki dan i dvaput nedeljom, nego kulturna, fina ćelija sa laptopom i komforom, bolja nego mnoge sobe u kojima neki moji drugari, podstanari, žive na 'slobodi'. Slušajući ga, teško je ne osetiti deo frustracije zbog toga što mu se ideja otrgla iz ruku kada su idiotski mediji čitavu priču sveli na senzacionalistički 'satanizam', a ovaj iz zatvora to nije mogo da demantuje; a potom, još bolnije, kada su tinejdž slepci krenuli, na tragu tih medijskih manipulacija a bez veze sa Vargom, da pale crkve i ruševine ukrašavaju sa 666 i obrnutim krstovima, tako medijske budalaštine pretvarajući u self-fulfilling prophecy.
Dirljiva je, takođe, i zaleđina svega toga, koja se pomalja, u vidu odnosa između članova te scene, a naročito dvojice glavnih aktera ovog filma: pored Varga, tu je i 'Fenriz' iz DARKTHRONE-a, simpatičan mladić koji tokom većeg dela filma deluje mentalno skromnije obdaren, ali onda ga vidimo kako naživo daje intervju (preko telefona) i tu zasija s nekoliko briljantnih, britkih, on-the-spot odgovora na kontroverzno-provokativna pitanja, i onda vidite da se i u toj glavici nešto zanimljivo dešava. Pred kraj ima i vaistinu dirljiv momenat kad fenrizu puštaju snimak u kome Varg govori o njemu sa suzdržanim poštovanjem, i u kome i ovaj samo što se ne raspekmezi pred kamerama.
Naravno, sve ovo možete posmatrati i kao frikšou neke besne norveške klinčarije (akteri su bili jedva punoletni u vreme tih akcija 1990-ih) i kao gomilu budala i pozera sa pompeznim nadimcima (Varg je sebe nazivao 'grof Grišnak'!) predanih melodramatičnim akcijama (pri čemu je, za mene, vrh kada član MAYHEMA nabasa na telo 'Deada', pevača te grupe, koji je otelotvorio svoj nadimak tako što je prvo neuspešno rezao vene na rukama a onda suicid ipak uspešno okončao puškom u usta: ovaj na licu mesta zgrabi foto-aparat i uslika ga, a onda fotku ovoga krvavog, sa mozgom ispalim iz lobanje, metne na cover svog idućeg albuma!).
U svakom slučaju, ovaj dokumentarac najtoplije preporučujem sličnomišljenicima ali i uopšte pametnim ljudima, radi opšte kulture, jer zaista mislim da je taj norveški blek metal trend (sasve paljenjem crkava) relevantna kulturna pojava – ne samo zbog trendovskih izložbi poput one koju Harmoni Korin napravi u Oslu (vide se delovi u ovom filmu), nego zato što je to bio jedan od poslednjih iskrenih i large-scale pokušaja implementacije vere da umetnost utiče na život, odnosno da život oponaša umetnost. to je ideja koju danas sve ređe viđam bilo gde, sem u knjigama iz istorije umetnosti.
Meni je bilo otkrovenje u ovom filmu saznati da je Varg samo 2 nedelje mlađi od mene, takođe vodolija, i da se njegove akcije poklapaju sa vremenom u kome se u mojoj glavi rodio NAŽIVO (1995) i u kome se radnja i dešava. baš kao i moj dejan u romanu, i on je imao 23 godine u vreme prelomnog događaja u svom životu, samo što je on otišao u zatvor, a Dejan – eh, sačekajte nastavak!
Naslov filma potiče od imena BURZUMOVOG albuma "HVIS LYSET TAR OSS" (IF THE LIGHT TAKES US, 1993) – sjajnog rada na kome su najbolje prva i poslednja stvar (svaka traje po 14 minuta!), iz kojih se delovi čuju i u ovom filmu.
Recenzija je originalno objavljena na blogu The Cult of Ghoul.
