Alita: Battle Angel [2019]
Kada ljudi ozbiljno i strastveno pristupe zadatku, obično, se dobijaju odlični rezultati. To se desilo u slučaju „Alite” i, ukoliko će ovo biti jedina rečenica koju ćete pročitati iz cele recenzije, idite da pogledate film dok se daje na velikom ekranu, vredan je pažnje.
Japanska manga istog imena, po kojoj je nastao, izlazi od 1990. godine (autor Yukito Kishiro) i predstavlja naslov za koji, možda nije čulo mnogo ljudi, ali čitaoci koji ga prate svedoče o dubokom uticaju koji ima na razvoj njihove svesti. Kako se Alita razvijala, od nevinog i naivnog protagoniste slične lutki, ka kompleksnom biću kakva je danas, tako su se razvijali i oni. Pobeđivali strahove i anksioznosti, ispitivali vrednosti, težili svojim željama.
Kada je oskarovac Guillermo del Toro (Pan's Labyrinth), godine 1999, predložio James Cameronu (Terminator, Aliens, The Abyss) da režira film po japanskoj mangi „Gunnm“ (takođe poznata kao „Battle Angel Alita”), verovatno nisu mogli da pretpostave koliko će vremena trebati da film ugleda svetlost dana. Cameronu se priča o Aliti toliko dopala, da je ceo projekat postao rad iz ljubavi.
Da bi ispitao spremnost publike da prihvati „nemoguće“ svetove i karaktere, pre Alite, Cameron je napravio Avatar-a, koji je doživeo veliki uspeh. Nažalost, obaveze prema nastavcima za Avatar, sprečile su Camerona da radi i Alitu, a del Toro je otišao drugim projektima i scenario je čekao.
Godine 2011. pokazuje scenario, režiseru, Robertu Rodriguezu (From Dusk Till Dawn, Sin City) koji se strastveno prihvata zadatka.
Celu priču zaokružuje odlična glumačka ekipa. Na čelu je inspirativna Rosa Salazar kao Alita koja je kiborgu “podarila” ljudskost. Glas i facijalne ekspresije su verno dočarale lik deteta, na kom nivou je Alita u ovom delu sage. Deteta koje je nevino i spremno da veruje svemu oko sebe. Detetu koje nosi emocije na površini. Jednog trenutka srećno, sledećeg ljutito i spremno da se potuče. Suze su iskrene, a smešno naivne rečenice, potpuno na mestu.
Ljubitelji mange biće zadovoljni ozbiljnošću i poštovanjem koje su scenaristi i režiser pokazali prema originalnom materijalu. Gledaocima koji o mangi ne znaju ništa, nešto sporija prva trećina filma, uspeva da prikaže kompleksnost i haotičnost sveta, u kome se radnja dešava. Priča je univerzalna tema upredena u sve kulture sveta - „herojevo putovanje“.
Tok filma i akcione scene su režirane maestralno. Postoji previše primera u novijoj kinematografiji gde su scene borbe previše razvučene. Krcate su specijalnim efektima i kretanjem kamere do te mere da se gledaoci na kraju pitaju „šta se u stvari desilo i ko se sa kim borio“.
Borbe u Aliti su kratke i jasne. Svaki pokret, svaki detalj i želja borca prikazane su tako da gledaoci mogu da prate akciju i emocionalno učestvuju u bolu, besu i na kraju trijumfu. Rodrigez je pravi majstor kretnje i „komandovanja“ vremenom. 3D efekti su suptilni i ne izazivaju loše simptome, kakve sam, lično, počeo da povezujem sa tom tehnologijom.
Svet u koji je priča smeštena je distopijska budućnost sa velikom klasnom razlikom među „gospodarima“ i svima ostalim. Iako je, pogotovo u skorije vreme, izašlo nekoliko filmova slične tematike, ovaj strip iz 1990. je jedan od začetnika sajber-pank kulture kakvu danas imamo.
„Rođen juče“, kliše (npr. Lilu iz „Petog elementa“ ili Ashi iz „Samurai Jacka“), okreće naglavce. Dok u klišeu publika gleda očima protagoniste koji o „detetu“ vodi računa, uči ga znanjima i upravlja njegovim akcijama (Korbin u „Petom elementu“), u Aliti je gledalac to „dete“ koje „ogromnim očima“ gleda u svet kakav nikada nije video i saznaje i gradi, zajedno sa Alitom, priču i karakter. Oni koji žele da je kontrolišu i dalje postoje, ali se svoje „ja“ pokazuje i gradi tokom priče, da bi na kraju zasijalo kao oštrica koja će poseći sve okove koji je sputavaju.
Živimo u doba u kome su, „profesionalni“ kritičari i glasna manjina, toliko zabrazdili u politiku, da ne mogu više, oko sebe, da vide išta drugo. Da li moć novca ili neka druga agenda stoje iza loših recenzija ovog odličnog filma, ne želim da ulazim u polemiku u ovom tekstu. Odavno se nisam našao na bolje orkestriranoj i izvedenoj „vožnji“ kakvu je priredio film „Alita - Borbeni Anđeo“ i od srca preporučujem da ga pogledate.
