Duško Gojković: Prva truba

Jan 23, 2019

Pre nekoliko godina imao sam čast da uradim intervju sa Vojislavom Bubišom Simićem, pionirom džeza na ovim prostorima. Iako je Bubiša tada imao 86 godina, zračio je vitalnošću na kojoj su mu mogli pozavideti duplo mlađi od njega – pričao mi je kako nekoliko puta mesečno vozi auto do svoje vikendice u Grockoj, kako posećuje koncerte, šeta pored reke sa prijateljima i kako je češće van kuće nego u njoj. Slušajući ga, imao sam utisak da pričam sa nekim svojim vršnjakom, a ne hodajućom legendom džeza.

Uostalom, kako drugačije nazvati čoveka koji je ceo svoj život posvetio ovoj muzici i koji je 1939. godine u Beogradu, na svom gramofonu slušao ploče Kaunta Bejzija i Dizija Giliespija, a krajem četrdesetih imao sopstveni diksilend sastav “Dinamo”?

Koliko ljudi uopšte znate da su na ovim prostorima tada imali gramofone, a kamoli da su na njima slušali džez? Bubiša je to radio kao petnaestogodišnjak, a u istoj muzici uživao je i tog prepodneva dok smo razgovarali u njegovom domu na Konjarniku.

Tokom tog razgovora, Bubiša mi je pomenuo susrete sa mnogim džez velikanima koje je upoznao širom sveta. Između svih tih pomenutih muzičara iz svetske džez baštine, posebno mi je bilo zaniljivo jedno ime koje se nekoliko puta provuklo tokom našeg razgovora, a imalo je “ić” na kraju. Reč je o trubaču Dušku Gojkoviću koji je 7 godina mlađi od Bubiše i koje je svoje prve džez korake napravio kao osamnaestogodišnjak u “Big bendu Radio Beograda”. Kad god ga je pomenuo, Bubiša je isticao kakav je dar za trubu imao ovaj “klinac”.

Taj “klinac” je u oktobrunapunio 88 godine i za to “kratko” vreme postao je najprepoznatljivije “svetsko, a naše” džez ime na celoj planeti.

Od školske igranke do Četa Bejkera

Duško Gojković je rođen 1931. godine u Jajcu, istom onom gradu u kome se 12 godina kasnije održalo Drugo zasedanje AVNOJ-a na kome su postavljeni temelji socijalističke Jugoslavije.

Kao klinac, na raznoraznim igrankama i proslavama svirao je trubu u nekoliko diksilend bendova i već tada se razlikovao od mnogih samoukih muzičara po tome što je znao note. Ta kombinacija njegovog urođenog dara za trubu i poznavanja nota pomogla mu je da 1948. postane član “Big benda radio Beograda”, u kome se zadžao narednih pet godina. Sredinom pedesetih godina odlazi u Nemačku u kojoj 1956. snima svoj prvi album sa “Frankfurt All Star” bendom.

Verovatno najveće priznanje do tad Dušku je stiglo u vidu poziva da postane član benda Kurta Edelhagena. Kurtov orkestar je tih godina bio vodeći evropski džez bend, tako da možete zamisliti Gojkovićevu ponos i radost kada je postao njihov član – i to ne bilo kakav član, već prva truba! Tokom 4 godine koje je proveo u Edelhagenovog bendu, Duško je imao priliku da svira sa takvim imenima kao što su Stan Gec i Čet Bejker.

Bitan trenutak za Duškovu karijeru desio se kada je 1958. pozvan da na legendarnom “Njuport džez festivalu” nastupi u okviru sastava “Newport International Youth” . Nakon te svirke privukao je pažnju mnogih poznavaoca džeza, koji su listom bili očarani Gojkovićevim sviranjem. Imajući to u vidu, jasno je zašto je tada dobio poziv od čuvenog univerziteta Berkli da postane njihov student…Iako je tada imao već 29 godina.

Škola pre svega

Koliko je Dušku značio taj poziv sa prestižnog bostonskog univerziteta govori nam i podatak da je za vreme studiranja odbio pozive Benija Gudmena, Kaunta Bejzija i Stena Kentona da se priključi njihovim bendovima. Kako je kasnije pričao, ti pozivi su za njega bili velika čast, ali mu je muzičko obrazovanje bilo ispred svega. Beše to sistem vrednosti koji može služiti za primer mnogim savremenim muzičarima, bez obzira na žanr u kome sviraju.

Kada je trubač Rolf Erikson dobio poziv od Kaunta Bejzija da se priključi njegovom bendu, Mejnard Ferguson (u čijem sastavu je do tada Rolf svirao) ostao je bez druge trube.

To upražnjeno mesto u grupa kanadskog trubača ubrzo je popunio Duško Gojković, koji je sa Fergusonom pekao zanat naredne tri godine. Nakon raspada Fergusonovog benda, Duško je godinu dana proveo u orkestru Vudija Hermana.

S obzirom na dužinu Duškove karijere, godinu dana i nije preterano dug period, ali to vreme provedeno sa Hermanom, jednim od najcenjenijih vođa nekog džez orkestra, mnogo je značilo za njegovo samopuzdanje. “Vudi Herman me je stalno ohrabrivao. Ne samo da je insistirao na tome da pišem sopstvene deonice za njegov big bend, već me je “terao” da ih snimam u studiju. Imam utisak da sam za tih godinu dana u njegovom bendu izrastao u pravog muzičara” pričao je kasnije Gojković.

Duškov prijatelj iz Njujorka

Posle toliko prakse, Duško je bio spreman sa sopstvenu karijeru. Nakon odlaska iz Hermanovog benda i povratka u Evropu, Gojković 1966. godine snima prvi album pod svojim imenom. Beše to ploča “Swinging Macedonia” na kojoj su pored njega svirali saksofonista Nejtan Dejvis i pijanista Mal Voldron.

To je album na kome je Duško pomirio klasičan bi-bap džez sa elementima balkanske muzike, mnogo pre nego što je termin etno-džez postao moderan. Pored vođenja mnogobrojnih big bendova, ta mešavina džeza i tradicionalne muzike sa ovih prostora postaće jedno od osnovnih obeležja njegove kasnije karijere.

Iako se 1968. godine nastanio u Minhenu koji mu je bio baza, Duško je stalno putovao i sarađivao sa najvićem svetskim džez muzičarima. Između ostalih, svirao je sa Majlsom Dejvisom, Sonijem Rolinsom, Dizijem Gilsepijem, Gerijem Maliganom, Kenijem Klarkom i mnogim drugim.

Nakon jedne svirke sa Majlsom Dejvisom, koji je važio za prilično škrtog čoveka kada su kompilmenti u pitanju, Duško je dobio poziv od njega da dođe u Njujork. “Ali ja ne poznajem nikog u Njujorku” rekao mu je Gojković. Na tu opasku, Majls je na salveti napisao svoj broj telefona i rekao mu “Sada poznaješ. Slobodno me nazovi kada god poželiš”.

Autor fotografije: Radule Perišić

Džez simbol

Između 1966. 2013. Duško Gojković je snimio na desetine albuma sa stotinama muzičara. Jedan od najpoznatijih je svakako “Soul Connection” na kom mu je “pravio društvo” Tomi Flanagan jedan od najvećih džez pijanista u istoriji ove muzike. Taj album je svojevrstan omaž Majlsu Dejvisu, sa kojim su svirali i Duško i Tomi, a u nekoliko kompozicija čujemo uticaje i brazilske bosanove.

Lični favorit potpisnika ovih redova kada je Duškova diskografija u pitanju jeste izdanje “Wunderhorn” kog je snimio 1977. zajedno sa austrijskim pijanistom i aranžerom Rolandom Kovačom. Reč je o ploči čija atmosfera budi slike Beograda s kraja sedamdesetih i početka osemadesetih, na zelene Lejland autobuse, graciozni “ples” Jovana Bulja i sunčane dane na starom Tašmajdanu. Savršeni aranžmani i stilizovana seta koja provejava albumom, čine ga jednim od najzanimljivijih u celoj Duškovoj diskografiji.

Početkom ovog veka Duško je počeo sve češće da koristi pomenute bosanova ritmove u svojoj muzici, međutim nikada nije napustio stilove kojima se ranije bavio. Tako je 2006. godine objavio album “Samba Tzigane” na kom čujemo i južnoameričke zvuke, i obrise balkanske muzike ali i klasičan bi-bap džez.

Slično kao njegov uzor u mladosti sa početka ovog teksta Bubiša Simić, i Duško danas deluje vitalnije i svežije od mnogih muzičara koji mu po godinama mogu biti deca. I dalje je čest gost naših koncertnih dvorana, a posebno će ostati upamćena njegova proslava 75. rođendana kada je upriličio predivan koncertu u Beogradu na kom je promovisao i svoj album “Samba Tzigane”.

Kada podvučemo crtu, zaključujemo da je Duško Gojković mnogim ljudima u svetu prvi sinonim za Srbiju – isto kao Novak Đoković kada je sport u pitanju, samo još mnogo duže.

Simbol, institucija, velikan, legenda – koji god od ovih epiteta da stavite uz ime Duška Gojkovića, nećete pogrešiti.