Darkwood Dub: Bez straha od novog

Dec 26, 2018

Karijera grupe “Darkwood Dub” mogla bi se pre uporediti sa životom jedne skladne porodice, nego sa raskalašnom biografijom nekakvog rok sastava: tokom više od dve decenije postojanja samo jedan muzičar je izašao iz benda, nikada nisu imali veze sa skandalima, nijedan član nikada nije imao problem sa drogama, već duži niz godina imaju svoj studio u kome snimaju kada i koliko žele, a broj njihove publike se vremenom lagano povećava.

Kada je grupa sklona ekperimentisanju sa raznoraznim zvucima i žanrovima, a svakom ko je preslušao bar dva “Darkwood Dub” albuma jasno je da su oni baš takav bend, činjenica da rade u sopstvenom studiju ih rasterećuje i oslobađa mnogih pritisaka.

Ta opuštenost u radu se jasno čuje na njihovim albumima i kako je grupa zrelija ona je sve izraženija. Malo je sastava na ovim prostorima koji sa takvom lakoćom prave i snimaju svoju muziku.

Ipak, ono po čemu su “Darkwood Dub” najpoznatiji, jeste konstantna zvučna transformacija, to jest nadograđivanje na ono što je već apsolvirano. Kao dokaz za pomenutu tezu nije potrebno da preslušate njihov prvi i poslednji album – između tih ploča je prošlo 16 godina i za to vreme bi se promenile i mnogo manje hrabre grupe.

Dovoljno je da uporedite njihova prva dva izdanja, koja su objavljena u razmaku tek nešto većem od godinu dana i da uočite koliko je grupa sazrela. Bez obzira što taj prvi album nije u stvari pravi album, već skup pesama koje su nastale u periodu od 4-5 godina, na samom početku rada benda, “Darkwood Dub” su svakim narednim izdanjem davali do znanja koliko ih ne zanima da sviraju jednu istu pesmu iznova i iznova.

Gitarski rege

“Darkwood Dub” su nastali u Beogradu 1988. godine. Nakon nekoliko personalnih promena, početkom devedesetih godina se ustalila postava u sledećem sastavu: Dejan Vučetić “Vuča” kao pevač, Lav Bratuša za bubnjem, Milorad “Miki” Ristić na basu, a Vladimir Jerić “Vlidi” i Bojan Drobac “Bambi” na gitarama. Upravo ta postava je snimila gotovo sve “Darkwood Dub” albume (sa izuzetkom poslednjeg “Vidimo se”).

Bez obzira na more šunda i kiča koji je preplavio našu zemlju početkom devedesetih, u Beogradu je tih godina sviralo nekoliko sjajnih gitarskih bendova. Neki od njih su se pojavili na kompilaciji “Želim jahati do ekstaze” – “Kazna za uši”, “Presing”, “Klajberi”, “Euforija” (ne mešati sa bendom istog naziva koji je bio aktuelan pre par godina) i “Darkwood Dub” koji su za potrebe tog izdanja snimili dve pesme.

1994. objavljuju debi album “Paramparčad”. Kao što ime albuma kaže, pesme koje su se tu našle pokrivaju period od kada je bend nastao pa sve do trenutka kada su snimljene. Iako bi se taj album pre svega mogao nazvati gitarskim, na njemu je bend eksperimentisao i sa rege uticajima. S obzirom da je ono “dub” u imenu benda podvrsta rege žanra, onda je jasnije otkud baš ti egzotični ritmovi među svom onom gitarskom bukom.

“U nedogled”

Samo godinu dana kasnije, “Darkwood Dub” menjaju izdavača. Novi izdavač je postao radio B92 koji je objavio sve njihove albume osim prvog i poslednjeg. Kako je upravo ovaj radio početkom devedesetih često emitovao “Darkwood Dub” pesme, kako su članovi benda i zaposleni na B92 bili deo ekipe koja sluša sličnu muziku i posećuje slične koncerte, ova saradnja se činila posve logičnom, a i njeno dugo trajanje samo ide u prilog onom poređenju junaka današnje priče i skladne porodice.

Taj drugi album, naslovljen “U nedogled” je po mnogo čemu ključno izdanje za “Darkwood Dub”. Bend je zvučao bar 5 godina zrelije nego na “Paramparčad”, sve pesme su bile mnogo ozbiljnije, a aranžmani i produkcija su bili nekoliko nivoa iznad debi albuma.

Što se muzike tiče, ona je bilo na korak od savršenstva. Mešavina raznih stilova – od gitarskog popa, preko elektronike, daba, kraut roka (zvuk basa u pesmi “Kolotečina” je verovatno najzaraznija bas linija snimljena na prostorima cele SFRJ) , pa čak i folk-popa (predivna, akustična “Filadelfija”), učinili su ovo izdanje jednom od najlepših ploča objavljenih u našoj zemlji. Ako dozvoljavate subjektivnost, kada bih sastavljao listu omiljenih domaćih albuma svih vremena, “U nedogled” bi se sasvim sigurno našao među prvih 10, ako ne i među prvih 5.

Američki san na srpski način

Sa sledeća dva izdanja, bend je otišao korak dalje u promeni zvuka. Prvi su uradili saundtrak za predstavu “Trainspotting”, a onda su 1999. snimili album “Elektro pionir”.

Oba izdanja su mnogo više imala veze sa elektronskom nego sa gitarskom muzikom, što je jedan deo one “Želim jahati do ekstaze” publike razočarao, no mnogo veći broj ljudi je upravo tada otkrio “Darkwood Dub”.

Na primer, pesme “Sila” i “Sistem” su bile neizostavni delovi studentskog protesta 1997. godine, te je veliki broj onih koji su đuskali u Kolarčevoj ulici uz “Prodigy” i njihov hit “Firestarter” nastavljao ples uz “Darkwood Dub”.

Taj uspeh su samo potvrdili pločom “Elektro pionir” 1999. godine. Naslovna pesma, “Zapremina tela” i “O pustinji” postale su redovan deo njihovog koncertnog repertoara.

Da su krajem prošlog veka živeli u Americi, “Darkwood Dub” bi sigurno postali milioneri. Ovako, nagrada za njihov dugogodišnji rad, ogledala se u činjenici da od tada za svoje koncerte ipak dobijaju neku skromnu lovu – za razliku od nešto manje uspešnih domaćih bendova koji sviraju samo za gajbu piva (i to bukvalno).

No, siguran sam da su grupi više od bilo čega prijale pozitivne kritike koje su dolazile sa svih strana. Radite ono što volite i to baš na način na koji vi želite, ne pravite nikakve kompromise, a pri tom povremeno zaradite neku siću od kinte – to je i za mnogo ozbiljnije zemlje od one kakva je bila naša krajem prošlog veka veliki uspeh.

Personalna promena

Ako su do 2002. zlobnici Vučino pevanje mogli nazivati “nemelodičnim” i trpati ga u isti koš sa načinom na koji pevaju bendovi “Disciplina kičme”, “Obojeni program” ili “Boje”, nakon albuma “Život počinje u 30-oj” oni su ostali bez argumenata. Obratite pažnju na pesmu “Vrtlog vira” i čućete ambijentalnu elektroniku i repetativan ritam preko koga Vuča peva najmelodičnije u svojoj karijeri. Slično se može reći i za pesmu “Dorćolac”, premda su u njoj Vuči dosta pomogli ekstremno melodični akordi na gitari.

Sledeći album “O danima” doneo je hit “Prostor između nas” koji kao da spaja uticaje grupa “Joy Division” i “Trans Am”.

Album “Jedinstvo” iz 2008. godine je poslednji koji je snimljen sa gitaristom “Vlidijem”. Nakon njegovo odlaska, u bendu se ustalio klavijaturista Vasil Hadžimanov koji je već dugi niz godina prvi sinonim za fjužn džez na ovim prostorima.

Sa njim su snimili poslednji album “Vidimo se”, koji je objavljen 2011. za etiketu “Odličan hrčak”. Na albumu se našla pesma “Nešto sasvim izvesno” kog je bend snimio sa Biserom Veletanlić, čime je još više proširio broj svoje publike (sumnjam da bi moj tata ikada gledao neki “Darkwood Dub” koncert da na bini nije bila Bisera).

Mešavina stilova

Bez obzira što se čini da “Darkwood Dub” poslednjih godina idejno pomalo tapkaju u mestu, karijera koja je iza njih zaslužuje ogromno poštovanje. Spremnost da se menjaju uopšte ne mareći da li će time izgubiti deo publike, podatak je vredan svakog poštovanja.

Ako ste ikada slušali muziku Li Skreč Perija, Lori Anderson, Džona Kejla, grupe “Neu”, “Can”, “Weather Report” ili čak “Prefab Sprout” i “The Smiths”, jasno vam je koliko se svi oni međusobo razlikuju. Kada slušate “Darkwood Dub”, vrlo je moguće da ćete na svakom njihovom albumu pronaći pesmu koja vas na ovaj ili onaj način podseća na nekog od njih. Naravno, sve to sa velikim autorskim pečatom koji ih uz navedene uticaje čini originalnim.

Taj široki raspon žanrova u kojima se “Darkwood Dub” kreću, njihova dugotrajnost kao i pomenuta želja za promenom, čine ih bez sumnje jednom od najvrednijih grupa koja je Srbija imala.