Paul Weller: Od bunta, do šminke i nazad

Nov 21, 2018

Kada se pomene popularna muzika iz Velike Britanije, većina nas prvo pomisli na “Bitlse” ili “Stonse”. Nema sumnje da su oni najuticanije grupe sa ostrva i da hiljade grupa baš njih navode kao uzore.

Ipak, postoji jedan čovek koji je takođe simbol britanske muzike, na koga su takođe uticali “Bitlsi” i “Stonsi”, a čiji je trag u popularnoj muzici sa Ostrva samo neznatno manji nego njihov. Da nije njega, pitanje da li bi “Oasis” zvučali baš onako kako jesu, pitanje da li bi pravac brit-pop bio baš onakav, a ono oko čega ne postoji dilema – da nije njega, naše fonotoke bi bile siromašnije za desetine predivnih albuma.

Iza sebe ima karijeru dugu 40 godina, dva benda koja su obeležila sedamdesete, odnosno osamdesete godine, kao i uspešnu sopstvenu karijeru koja traje više od dve decenije. Ako još uvek ne znate o kome je reč, mislim da će dve reči biti više nego dovoljne – Pol Veler (Paul Weller).

Od Čaka Berija do “The Who”

Pol Veler se rodio 1958. i potiče iz radničke porodice, u kojoj je njegov otac bio taksista, a majka čistačica. Kada na taj socijalni milje iz koga je potekao dodamo da je kao klinac obožavao grupe “The Who”, “The Stooges” i “Small Faces”, postaje nam jasnije zašto je karijeru počeo u pank bendu.

Grupu “The Jam” osniva kao tinejdžer, sredinom 1972. godine. Kao što to biva u karijeri većine bendova, kroz “The Jam” je prošlo nekoliko muzičara dok se nije ustalila konačna postava: Pol Veler je svirao gitaru i pevao, Brus Fokston je svirao bas, a za bubnjevima je bio Rik Bakler. Tih ranih sedamdesetih, ova trojka je uglavnom svirala obrade američkih r’n’r hitova (pesme koje su u originalu izvodili Čak Beri, Litle Ričard, Džeri Li Luis), a do muzičkog zaokreta ka nešto tvrđem zvuku došlo je kada se Veler “navukao” na pesmu “My Generation” grupe”The Who”.

Kako u to vreme Pol Veler otkriva mods pokret (subkulturna grupa koju su karakterisala krojena odela po poslednjoj modi, ljubav prema pop, soul i ska muzici, italijanski mopedi, kao i amfetaminske droge uz pomoć kojih ste bez problema mogli satima bez prestanka plesati u klubu) i kako je mnogo godina poptom bio jedan od najpoznatijih predstavnika ovog pokreta, ne čudi nadimak “otac modsa” kog su mu kasnije mediji često pripisivali.

Nakon što su otkrili “The Who”, muzika koju su svirali Veler i “The Jam” postaje agresivnija i mnogo bliža zvuku po kom su nam danas poznati. U to vreme, Velerov otac bataljuje posao taksiste i postaje menažer njegove grupe. Tokom celog života Velerov otac je bio njegov menadžer, sve do svoje smrti 2009. godine.

Pet istorijskih godina

Diskografski, “The Jam” su postojali samo 5 godina tokom kojih su objavili čak 6 albuma. Njihov prvi singl “In the City” (1977) ušao je na britansku listu najprodavanijih 40 singlova i od tada, pa sve do danas, Pol Veler je hroničar sveta u kome živimo. Ta pesma je kritikovala brutalnost britanske policije, a bila je samo jedna od mnogih “The Jam” pesama koje su imale angažovan tekst.

Njena eksplozvna melodija je za tili čas osvojila omladinu u Engleskoj i zajedno sa grupama “Sex Pistols”, “The Clash” i “The Damned”, “The Jam” su postali bend o kome se priča. Tokom svoje relativno kratke karijere, nanizali su nekoliko hitova koji zvuče sveže i danas. Verovatno najpoznatiji od svih su “The Eton Rifles”, “Going Underground”, “That’s Entertainment”, “Billy Hunt” i “Town Called Malice”.

Kako su godine prolazile, Pol Veler je sve više muzički sazrevao. To njegovo sazrevanje je lako uočljivo ako posmatramo “The Jam” diskografiju. Svaki njihov naredni album bio je muzički složeniji od prethodnog i to je bilo očigledno i najpovršnijem slušaocu. Iako je ona sirova energija bila najprimetnija na njihova prva dva albuma, njihove sledće ploče (“All Mod Cons”, “Setting Son” i “Sound Effects”) gotovo da nisu imali manu. Ukoliko nikada niste slušali “The Jam”, možda je najbolje da počnete sa nekim od ova 3 albuma.

Već na poslednjem “The Jam” izdanju “The Gift” (1982) bilo je jasno da Velera više ne zanima pank. Pop, disko i soul muzika su sve češće zaokupljali gramofon u njegovoj sobi, a samim time i žice na njegovoj gitari.

Iz “martinki” u lakovane cipele

Početkom 1983. Veler se udružuje sa klavijaturistom Mikom Talbotom (svirao u bendovima “Dexys Midnight Runners” i “The Merton Parkas”) i osniva grupu “The Style Council”. Za razliku od “The Jam” koji su bili buntovni, “The Style Council” su veličali hedonizam, stil i lagodan život. Gitare na distorziji su zamenile klavijature, tekstove o borbi protiv sistema stihovi o devojkama koje mirišu na skupe parfeme, a Velerove “martinke” bele lakovane cipele.

Činjenica je da se Polov novi bend nije dopao većini onih koju su voleli “The Jam”, ali on nije mnogo mario za to. Kasnije će se ispostaviti, da su mnogi “The Jam” fanovi zavoleli i ovaj drugi Polov bend, međutim to se desilo tek nakon što je Veler raspustio “The Style Council”.Većini tih ljudi je bilo potrebno da odrastu, okuse život, da ih mine bes, a sve je to trajalo desetak ili više godina. Pol je bio izuzetak, on je sve to “skapirao” za samo par godine. Možda je i to jedan od razloga što ga mnogi nazivaju “čovekom ispred svog vremena”.

Slično kao “The Jam”, ni “The Style Council” nisu trajali dugo. Za samo 5 godina (od 1983. do 1989) objavili su isto toliko albuma. Stilovi sa kojima se Pol poigravao varirali su od čistog popa, preko elektro i disko popa, soula nadahnutog etiketama “Motown” i “Stax”, fanka, sve do džeza. Njihov najveći hit je bez sumnje singl “You’re the Best Thing” sa prelepe “džezirane” ploče “Café Bleu”, a nešto manju omiljenost doživele su i pesme “Long Hot Summer”, “The Paris Match”, “My Ever Changing Moods”, “Headstart for Happiness”, “Boy Who Cried Wolf” ...

Nakon što je diskografska kuća “Polydor” 1989. odbila da objavi njihov 6. studijski album “Modernism: A New Decade”, Veler donosi odluku da raspusti bend. Taj album je bio nadahnut tada aktuelnom “house” muzikom i ipak je ugledao svetlost dana dsetak godina kasnije (1998). Međutim, s obzirom na jeftinu produkciju i mršave pesme u svakom smislu (po mnogima, najgora ploča koju je Veler ikada snimio), ovo je redak sukob između izdavača i umetnika da je izdavač objektivno bio u pravu.

Za svoju dušu i “još ponekog”

U poslednje dve decenije, Pol Veler je pod svojim imenom snimio 14 albuma. Za razliku od njegovih prethodnih grupa za koje možemo reći da su žanrovski profilisane, to ne važi kada je njegova sopstvena karijera u pitanju. Iako na pomenutih 14 albuma uglavnom preovlađuje pop muzika, pažljivo slušajući svaki od njih, jasno nam je da Pol više ne mari za žanrove.

Tu su akustične balade (preovlađuju na čarobnom “Wild Wood”), zarazne rok melodije (“Stanley Road”), ritam i bluz, “laundž”, odnosno soul uticaji (“The Heavy Soul” i “As is Now”), kao i psihodelične pop pesme inspirisane “Bitlsima” i muzikom iz druge polovine šezdesetih (album “22 Dreams”, verovatno najlepše Velerovo izdanje iz ovog veka).

Dok je svirao sa “The Jam” Veler je želeo biti buntovan, sa “The Style Coucil” je želeo biti “trendseter”, a poslednjih desetak i više godina, Pol Veler je čovek koji naprosto uživa u pravljenju muzike za svoju dušu. Slušajući njegove novije albume, očigledno je da Pol Veler danas svira samo za sebe, više nego za bilo koga drugog.

Ako se to nekome dopadne – super, a ako ne – baš ga briga, on je uživao. Na našu sreću, govorimo o muzičaru čiji je dar za melodiju, poeziju i sviranje gitare jako, jako veliki. Samim tim, šansa da snimi nešto što se neće dopasti velikom broju ljudi, gotovo da ne postoji. Pored toga, još jedno saznanje koje nabacuje osmeh na lice jeste da i nakon 4 decenije provedene u muzici, Pol Veler još uvek nije rekao sve što ima.