Poetična elektronika

Nov 07, 2018

Preporuka za dve sjajne ploče iz nedavne prošlosti, koje poimanju moderne elektronske muzike daju neki novi smisao

Portishead

Third

Mercury Records / 2008

Prošlo je 24 godina od albuma "Dummy", debi izdanja bristolske trojke „Portishead“. Za to vreme, "Dummy" je postao antologijski album, i to ne samo u trip-hop okvirima. Taj album je osvojio silne nagrade, prodao se u milionskom tiražu i po mnogo čemu prerastao svoje tvorce.

Pod tim „prerastao“ mislim na činjenicu da ste pesme sa ovog albuma mogli čuti u svakom drugom butiku diljem Evrope, na saundtraku raznoraznih ljigavih ljubića, u pozadini mnogih priglupih TV emisija ili na početku žurke koja se završava narodnjacima. Toga je svestan i Džef Berou lider ovog benda, koji je svojevremeno izjavio „da mu je muka od tretiranja albuma "Dummy" kao ploče za odmor i zvučnu podlogu u supermarketima“.

Mislim da je upravo to jedan od razloga zašto je njihov poslednji album „Third“ , najmračniji do sada, najinovativniji, a može se slobodno reći i najnekomunikativniji. Iskreno sumnjam da će i jedna prodavačica sa umetkom u kosi pustiti "Third" dok čeka mušterije u klimatizovanom butiku šljaštećeg tržnog centra.

Za "Third" se ne može reći da je album čijim autorima je apsolutno svejedno hoće li se on svideti nekom ili ne, ali takođe je jasno da „Portishead“ nisu mnogo razmišljali o platinastim tiražima dok su ga snimali. Očigledan primer je gotovo revolucionarna pesma kada je dosadašnji „Portishead“ opus u pitanju – "We Carry On", svojevrstan omaž pesmi "Oscillations" sa prvog albuma grupe „Silver Apples“.

Kroz repetativni ritam i mug klavijature, priključuje se gitara Edrijena Atlija koja podseća na „Sonic Youth“ ili rani „Joy Division“, unoseći maleni zrak svetlosti u više nego mračnu atmosferu. Hit na prvo slušanje. Nakon "We Carry On", sa pravom se može postaviti pitanje da li u muzičkim prodavnicama „Portishead“ albumi i dalje treba da dele rafove sa diskovima „Massive Attack“ ili „Goldfrapp“.

Još jedno nepoštovanje zakona tržišta nalazimo u izboru prvog singla, pesmi "Machine Gun", najagresivnijoj na celom albumu. "Machine Gun" počinje sirovim ritmom, koji čas podseća na indastrijal zvuk, čas na „Radiohead“, a u jednom trenutku i na Trikijev album "Nearly God", da bi se završila sablasnim klavijaturama, koje su teško uporedive sa bilo čime.

U "Deep Waters" Džef i drugari se igraju sa folkom i cela pesma se sastoji samo od glasa Bet Gibons i instrumenta ukulele, dok se "The Rip" iz nežne balade pretvara u kraut rok vožnju. "Silence", "Hunter" i "Plastic" su retke pesme sa ove ploče koje su se mogle naći i na nekom prethodnom „Portishead“ albumu, što ih nikako ne čini manje zanimljivim, čak naprotiv – "Silence" sa svojim konkretnim početkom je savršen izbor za A1.

Prva pesma koju je Džef Berou napisao za "Third" je "Magic Numbers" i u sred nje se čuje gotovo fri džez saksofon, dok nas staromodne klavijature u "Small" vraćaju u progresivno rok iz sedamdesetih.

Snimiti album kakav je "Third" je hrabar potez, s obzirom da njegova hermetičnost mogla dovesti do osipanja dobrog dela „Portishead“ publike (naročito ljubitelja njihovog debi izdanja), a samim tim i do slabe prodaje. No, čini se da Gibonsova i ekipa nisu brinuli mnogo oko toga, a nakon one Džefove izjave sa početka teksta, stiče se utisak da su oni to uradili svesno.

Kako god bilo, "Third" je album sastavljen od pesama koje se međusobno veoma razlikuju, koje su u najvećem delu odsvirane živim instrumentima (semplova gotovo i da nema), žanrovski prošaran - od trip hopa, preko kraut roka, Morikoneovskih gitara, džeza sve do soula.

Ono što „Portishead“ čini prepoznatiljivim je melanholija prisutna tokom celog albuma i glas Gibonsove, koji zvuči sve bolje sa godinama. Njeni tekstovi i ovog puta više konstatuju turobnu realnost, nego što nude bilo kakva rešenja.

Što se ritmova tiče, očigledno je da se između poslednja dva „Portishead“ albuma Berou naslušao nemačke elektro scene iz sedamdesetih, koji u njegovoj interpretaciji 2008. godine zvuče više nego savremeno. Kada svemu tome dodate atmosferičnu i neretko optimističnu Atlijevu gitaru, postiže se savršena ravnoteža koja album "Third" čini više nego dostojnim naslednikom remek dela „Dummy“.

Caribou

Swim

City Slang / Merge / 2010

Hendsom Dik Manitoba, nekadašnji frontmen punk benda „Dictators“, a kasnije tezgaroš u mnogim hard rok grupama (između ostalih i u „MC5“) rešio je da 2004. godine tuži muzičara i matematičkog genija Dena Snejta, zbog korišćena imena „Manitoba“ i time zaradi još koji dolar za pivo. Na njegovu nesreću, Snejt je bez mnogo razmišljanja promenio ime u „Caribou“, bez obzira što se kao „Manitoba“ svojim fenomenalnim debijem iz 2001 „Start Breaking My Heart“ i njegovim naslednikom „Up with Flames“ taman etablirao među poklonicima elektronske muzike. Praktičnost je pobedila alavost.

Cela ova zbrka oko tužbe i menjanja imena, kao da nije imala ama baš nikakvog uticaja na Snejta, pa tako već 2005. izlazi „The Milk of Human Kindness“, prvi album koji potpisuje kao „Caribou“. Pored imena, bila je očigledna promena u zvuku. Dok je „Manitoba“ žanrovski više bio bliži minimal-elektronici, „Caribou“ je postao čitav bend, sa sve bubnjarem, basistom i gitaristom, levitirajući između elektronike i post-roka.

Ipak, taj novi zvuk nema toliko veze sa promenom imena, koliko sa Snejtovim muzičkim sazrevanjem – nema sumnje da bi „The Milk of Human Kindness“ zvučao isto i da je potpisan kao „Manitoba“. Na sledećem albumu „Andorra“, Snejt još više eksperimentiše sa psihodeličnim zvucima i savremenom elektronikom. Ploča je hvaljena na sve strane, a nagrađena je Polaris nagradom kao najbolji kanadski album te godine, u glasanju 170 renomiranih muzičara.

„Swim“ (objavljen 2010. godine) nema veze sa „Manitobom“, a još manje sa 2 prethodna „Caribou“ albuma. Za razliku od „Manitobinih“ albuma, „Swim“ je mnogo raskošnije produciran, a vezu sa pločama „The Milk of Human Kindness“ i „Andorra“ gubi u svom, skoro konstantnom, plesnom ritmu. Inače, naziv „Swim“ ima veze sa činjenicom da je Snejt godinu dana pre snimanja ove ploče upisao časove plivanja, čime je otkrio jedan sasvim novi svet – kako sam kaže, otkad je naučio da pliva, skoro da mu prođe dan a da ne poseti bazen.

Da su stvari prilično drugačije postaje vam jasno već na samom početku albuma - prvi singl „Odessa“ sa svojim masnim i mračnim ritmovima nam u startu daje do znanja da ovde nema ni traga psihodelije iz šezdesetih.

Numera „Kaili“ se po mnogo čemu se može nazvati ključnom pesmom na albumu. Sam početak pesme podseća na acid-house kojim su se igrali „Animal Collective“ na svojoj ploči „Merriweather Post Pavilion“ (objavljenoj godinu dana pre „Swim“), da bi se na sredini priključio pitomi saksofon koji ubrzo načisto podivlja dajući svemu fri džez šmek.

Još jedna pesma podseća na „Animal Collective“ i to poslednja „Jamelia“ – ona takođe počinje suptilno uz jednostavan ritam, nakon čega sledi bučno finale u stilu nekih pesama sa „Merriweather Post Pavilion“, a sve to propraćeno gostujućim vokalom Luka Lalonda iz grupe „Born Ruffians“. Ritmična „Bowls“ je idealna za podijum nekog kluba, „Hannibal“ donekle podseća na „Underworld“ sa saksofonom, a „Leave House“ je možda jedina pesma koja poseduje psihodeliju sa prethodna 2 albuma.

Treba reći da se Snejtov glas odlično uklapa u sve numere i da je mnogo bliži nekom staromodnom i senzualnom glasu poput onog koji je imao pionir njujorške disko avangarde Artur Rasel, nego ljigavim elektro vokalima iz spotova koji se vrte na raznim muzičkim televizijama.

Nema sumnje da je sa „Swim“ Den Snejt još jedanput trijumfovao. Svakom novom pločom očigledno je njegovo muzičko sazrevanje tokom kog unosi sve više novih elemenata u svoju muziku. Ako volite da igrate, klub vam je drugi dom, a pri tom vam je Dejvid Geta beskrajno dosadan, vrlo je verovatno da ovaj album nećete dugo vaditi iz plejera.

Nikad mi nije bilo baš najjasnije šta je to „pametna plesna muzika“, ali slušajući „Swim“, čini mi se da počinjem da shvatam.