Predesetak godina svetska ekonomska kriza je pokorila svet. To je značilo da će kaiše stezati i oni koji su oduvek imali, a da ne pominjem one koji nemaju ni za kaiš. Na muziku, kriza se odrazila tako što su veliki bendovi postajali manji, a to se posebno odnosilo na turneje. Naime, grupe su na dugačke turneje išle u onom sastavu koji je neophodan da njihova muzika zvuči verno njihovim studijskim izdanjima – i ni čovek više. Honorar, put, smeštaj i sve ostalo košta, naravno. Što manje ljudi u bendu, to manji izdaci.
Ipak, sva pravila imaju izuzetke. Nekim muzičarima je toliko važno da njihove kompozicije zvuče baš onako kako su ih oni zamislili, da nema te krize i te nemaštine koja će ih sprečiti da svoje ideje sprovedu u realnost. Pozajmiće lovu, uzeće kredit od banke, izvući ušteđevinu iz slamarice – ma šta god je potrebno, samo da njihova muzika ne izgubi na kvalitetu. Taj princip je posebno bio vidljiv u džez muzici 2009. godine, kada je kriza uveliko drmala zapadni deo zemljine hemisfere. Naime, te godine su objavljena tri sjajna džez albuma na kojima ukupno svira skoro 60 muzičara – jedan je Darsi Džejmsov „Infernal Machines“, zatim Dave Daglasov „A Single Sky“ i konačno „Eternal Interludes“ koji potpisuje Džon Holenbeck „Large Enseble“.
Nisam siguran koliko je svaki od muzičara bio adekvatno finansijski nagrađen za učestvovanje na nekoj od pomenutih ploča, mada nemam razlog da sumnjam u to - ipak su svi oni snimani u zemlji u kojoj se reč „volonter“ više vezuje za sakupljače teniskih loptica nego zaškolovane muzičare, ali ono što je evidentno je da je svaki od tih muzičara bio jedan važan šraf u lepoti koju poseduje svaki od tih albuma.