Papers, Please

“Papers, Please” je “hidden object” igra, i to ne bi bila pogrešna definicija, ona to jeste, i jeste jedan od najboljih predstavnika ovog, nazovimo ga detektivskog žanra. Zapravo, radi se o simulaciji života jednog samlevenog birokrate u totalitarnoj državi, ili distopijski role playing "kancelarijskog pacova" zaposlenog u imigracionom odeljenju izmišljene republike u hladnoratovskoj atmosferi. S obzirom da su reference na Istočnu Evropu osamdesetih više nego jasne, autori su se potrudili da igra ima onaj specifični C-64 osmobitni šmek, pored toga nije hardverski zahtevna niti zauzima puno prostora, tako da će je gurati i ljudi sa slabijim mašinama.

Startujete sa vešću da su vaše molbe uslišene, te da su vas izvukli na nekakvoj oktobarskoj lutriji, dobili ste stan u soliteru, posao na graničnom prelazu, i da konačno vi, vaš sin, žena, ujak i baba možete da živite komunistički san o državnom poslu. Naravno, samo ste vi taj srećnik koji je zaposlen, na poslovima službenika na graničnom prelazu, sa preciznim uputstvima koga pustiti a koga ne. Vreme vam ističe, i od broja grešaka koje napravite, zavisi koliku ćete platu primiti, i da li ćete novac moći da rasporedite da imate dovoljno da platite grejanje i lekove za malog. Vi ste, jednostavno rečeno, imigracioni službenik od koga se očekuje da radi svoj posao, na granici izmišljenih zemalja Kolečije (Kolechia) i Arstocke (Arstotzka), boreći se sa naizgled beskrajnim nizom bombaša samoubica i krijumčara, i naravno parazita i lenština koji žele da unište vašu predivnu domovinu, kačeći se na socijalu i preotimajući poslove. Vaši radni zadaci su jasni. Pokazivaće vam pasoše kada im naredite. Hapsićete kada bude bilo potrebno. Ne obraćajte pažnju na sivilo oko vas, vaše je da radite po uputstvima koja se gomilaju svakoga dana, i menjaju shodno dnevno-političkim dešavanjima. Slava Arstockoj Republici.