Ken na mesečini

Jul 25, 2018

Ken Stringfelou je jedan od najvrednijih i najposvećenijih autora u današnjoj popularnoj muzici. Bez obzira da li je njegov album doživeo komercijalni uspeh ili ne, već po završetku nekog snimanja, Ken je zasukao rukave i već radi na nečem novom.

Kada na to dodamo da je za svoje još malo pa 50 godina, u muzici proveo više od tri decenije verujem da ćete imati bolju predstavu o veličini te gomile ploča na kojima je do sada učestvovao.

„The Posies“

Profesionalnu karijeru je počeo 1987. godine kada je sa Džonom Oerom osnovao grupu „The Posies“. Kako su obojica tretirali popularnu muziku na sličan način na koji su to radile njihovi uzori iz benda „Big Star“ sedamdesetih godina (iskreno, suptilno, sa stilom i „do zla boga“ melodično), već od samog starta su počeli da osvajaju izbirljive uši svih onih koji vole pop, a nije im jasno zašto Madonu nazivaju kraljicom, odnosno Majkla Džeksona kraljem ovog žanra.

„The Posies“ su do sada objavili osam albuma, a za najpoznatiji i najuspešniji slovi „Frosting on the Beater“ iz 1993. na kom se nalazi i njihov najveći hit „Dream All Day“.

Početkom devedesetih, u jeku grandža, grupe iz Sijetla su bile na ceni, tako da je uspehu sastava „The Posies“ pomalo pomogla činjenica da su iz šire okoline Sijetla (tačnije, osnovani su u mestu Belingem, koje je udaljeno oko 150km od Sijetla), i da su njihovi sugrađani „Nirvana“ bili na spisku iste diskografske kuće („Geffen Records“).

Te podudarnosti im možda jesu bile vetar u leđa, ali daleko od toga da za ove darovite momke danas ne bismo znali da su potekli iz nekog drugog američkog grada ili bili na nekoj drugoj etiketi. Broj kvalitetnih pesama koje su „The Posies“ do sada snimili govori u prilog pomenutoj tezi.

Iako su „The Posies“ uglavnom konstantno na sceni više od 30 godina, to Kena nikada nije sprečavalo da svira sa još nekim, ili da objavljuje sopstvene albume.

Od „R.E.M“ do „Velikog prezira“

S obzirom da su delili sličan muzički ukus, kao i da su se devedesetih godina često sretali na turnejama, Kenu i grupi „R.E.M“ nije mnogo trebalo da pronađu zajednički jezik.

To se naročito odnosilo na „R.E.M“ gitaristu Pitera Baka sa kojim se Ken brzo sprijateljio i zajedno svirao u bendu „The Minus 5“. Sa „R.E.M“ je svirao na albumima „Reveal“ i „Around the Sun“, pa otud ne treba da čudi zašto je baš Ken bio prvi izbor kada im je trebao klavijaturista koji će ih pratiti na svetskoj turneji.

Ken je sa „R.E.M“ posetio i Beograd, kada su održali koncert na Sajmu 2004. godine.

Inače, to je bio samo jedna od mnogih Kenovih poseta Srbiji. Sa Džonom Oerom je pre nekoliko godina bio u Novom Sadu, u Beogradu je svirao sopstvene koncerte nekoliko puta , a čak je i sarađivao sa nekim grupama odavde. I danas se prepričava njegov energičan nastup sa bendom „Rebel Star“ u Bečeju od pre desetak godina, a stigao je i da gostuje na albumu „Nikadjekraj“ grupe „Veliki prezir“.

Saradnja duž svih meridijana

Nemoguće je pomenuti sve Kenove projekte i saradnje, tako da ćemo se držati samo onih najvažnijih. U više prilika je svirao sa Robinom Hičkokom iz benda „The Soft Boys“. Kako je kasnije pričao, beše to divno iskustvo s obzirom da je Ken odrastao uz muziku sastava „The Soft Boys“.

Ken je oženjen Francuskinjom i već dugo godina živi u Parizu , pa je verovatno i to razlog zašto sve češće sarađuje sa evropskim muzičarima. Jednu od poslednjih saradnji ostvario je sa norveškim garažnim rok bendom „The Disciplines“. Takođe, u više navrata je svirao sa australijskim sastavom „The Orange Humble Band“, kog su pored njega činili Mič Ister (radio sa grupama „Pavement“, „R.E.M“, kao i sa Suzan Vega) i Džodi Stivens iz „Big Star“.

2012.godine bio je suorganizator i učesnik serije koncerata koji su održani u čast Kenovog najvećeg uzora Aleksa Čiltona i grupe „Big Star“.

Inače, Aleks Čilton je upravo sa Kenom rešio da 2005. godine pod imenom „Big Star“ objavi novu ploču („In Space“), prvu nakon više od tri decenije pauze. Pored njih dvojice, revitalizovane „Big Star“ su tada činili Kenov prvi saradnik Džon Oer, i originalni „Big Star“ bubnjar, malopre pomenuti Džodi Stivens.

Omaž Bakaraku

I pored svih ovih saradnji, Ken je stigao da snima i objavljuje albume pod svojim imenom. U periodu između 1997. i 2004. godine, objavio je 3 sopstvena albuma, od kojih je najhvaljeniji pretposlednji „Touched“. Slušajući orkestraciju na toj ploči, ne možete se oteti utisku da je „Soft Commands“ na neki način Kenov omaž Bertu Bakaraku, jednom od najvećih kompozitora popularne muzike. Samo poslušajte one gudače u predivnoj baladi „When U Find Someone“ i sve će vam biti jasno.

Kako je nakon tog albuma bio poprilično aktivan sa „The Posies“ i „R.EM“, Ken nikako nije uspevao da pronađe vreme za soptvenu ploču. Ipak, u pauzi svakog snimanja ili turneje sa nekom od pomenutih grupa, on je pisao pesme i pažljivo radio na njihovim aranžmanima. Vremenom, te nove pesme su se nakupile i, kako sam Ken kaže, potpuno sazrele. Početkom 2012, godine ih je snimio u jednom studiju u Briselu, a njegov četvrti album „Danzig in the Moonlight“ je ugledao svetlost dana početkom oktobra iste godine.

„Danzig in the Moonlight“

Slušajući ploču „Danzig in the Moonlight“ nemoguće je neprimetiti sa koliko je pažnje Ken pisao i snimao ove pesme, odnosno koliko je mislio na svaki detaljčić. A kako i ne bi kada je na ovom albumu radio celih 5 godina. Inače, naziv albuma je igra reči – lider benda „Mifits“ se zove Glen Denzig, a najpoznatije delo jednog drugog Glena (Milera) nosi naziv „Moonlight Serenade“. Iako je agresivna muzika Glena Denziga i benda „Misfits“ hiljadama kilometara daleko od nežnog džeza koji je svirao Glen Miler, ovakav naziv albuma sugeriše upravo taj žanrovski šareniš kojim „Danzig in the Moonlight“ obiluje.

Sve one pravce koje Ken inače voli (pauer pop, folk, soul, šansona, gitarski rok, džez) možemo prepoznati na nekoj od pesama sa ove ploče. One najzaranije pop melodije pronaći ćete u prvom singlu „Superwise“, uvodnoj „Jeus Was an Only Child“, kao i u beskompromisnoj „Shittalkers“. Soul na tragu legendarne diskografske kuće „Stax“ čujemo u pesmi „Play“, dok nežnost u kantri-folk baladi „Doesn't it Remind You of Something“ Ken ponajviše duguje glasu Čeriti Rose Tilen (iz benda „Head and the Heart“) sa kojom ovde peva u duetu.

Iako je Kenov osnovni instrument gitara, već vrapci na grani znaju da je on multiinstrumentalista – klavir, bas, bubanj, samo su neki od instrumenata na kojima se odlično snalazi. Tako je na ovoj ploči većinu instrumenata odsvirao on lično, a za sve pesme je on napisao muziku i tekstove. Dakle pravi „one man band“.

U današnje vreme kada svi jure i žure za novcem, kada se nove ploče pojavljuju kao pečurke ispod kiše, a bendovi odrađuju ugovore za velike izdavače tako što brže-bolje sklepaju desetak pesama koje nazovu albumom, prava je retkost naići na ploču poput ovog do sada još uvek poslednjeg solo izdanja Kena Stringfeloua.

„Danzig in the Moonlight“ je album koji odiše ljubavlju. Slušajući ga, više je nego očigledno da je njegov autor neko ko pre svega voli muziku i koga baš briga za žanrovske, ili bilo kakve druge odrednice.

Kada na jednom mestu pomešamo tu ljubav i iskrenost, Kenovu darovitost, perfekcionizam i sve ove melodične pesme koje krase „Danzig in the Moonlight“, i nakon svih ovh godina možemo sa pravom tvrditi da je ovo jedan od par albuma koji su obeležiti diskografsku 2012. godinu. Ako ne svima nama, a onda bar onima koji uživaju u slušanju muzike svim čulima, ne mareći za žanrove ili popularnost autora.