Harlan T. Bobo – A History of Violence [2018]
U prvoj deceniji novog milenijuma Harlan T. Bobo je bio zvezda u usponu na muzičkoj sceni Memphisa. Izdao je dva albuma, zapažena od strane kritike, Too Much Love 2005. i I’m Your Man 2007. godine. Nažalost, napravio je jednu dužu pauzu nakon odličnog albuma Sucker, koji je izašao 2010. godine i predstavljao svojevrstan vrhunac dotadašnje karijere. Na njemu, on je u energičnom i pozitivnom tonu provukao priču o udvaranju, i to uspešnom, jednoj ženi avanturističkog duha. Usledio je brak, srećan par je dobio sina, pa je Harlan lagano nestao iz Memphisa i preselio se u Francusku, gde se okrenuo porodičnom životu i postao stolar. Za to vreme, njegov alter-ego Hector Bobo počeo je da preuzima kontrolu nad kreativnim procesima.
Hector Bobo se pojavio 2014. godine kao član benda The Fuzz i istoimenim albumom, ali za razliku od ranijih emotivnih i pre svega introvertnih radova ovde se radilo o klasičnom punk rocku sa elementima garaže i noisa.
Iako je materijal godinama pripremao, Bobo je znao da je potrebna posebna ekipa da bi se njegov sledeći album realizovao. Pokušao je par puta u Francuskoj, čak je 2015. godine snimio EP God Damn This Town sa bendom The Unamericans, ali razlika u senzibilitetu koja se javljala nije odgovarala zvuku za kojim je tragao. Takođe, bilo mu je jasno da je ploču neophodno snimiti u Memphisu, mestu koje je definisalo njegov muzički izraz i odakle je većina muzičara sa kojima je hteo da radi.
Kockice su se napokon sklopile 2017. godine. A History Of Violence je nastao tokom samo dve live sesije u Memphisu sa producentom Dougom Easleyem, koji je ranije radio sa Cat Power, Pavementom, Wilcom, Sonic Youthom, Jon Spencerom i Jeffom Buckleyem, a i producirao je sva ranija Harlanova izdanja . Steve Selvidge (The Hold Steady, Bash & Pop) na basu i Jeff “Bunny” Dutton (Action Family) na gitari, kao i redovni saradnici Jeff Bouck (Polyphonic Spree) i Brendan Spangler (Viva l’American Death Ray) postali su članovi novog benda The Psychotic Lovers, sa kojim će album biti promovisan širom Amerike i Evrope.
Kao što mu i naslov kaže, A History Of Violence govori o nasilju i o njegovoj strašnoj primamljivosti (istoimeni film i grafička novela nisu ni na koji način povezane sa albumom). Po Hectoru nasilje uvek pobeđuje zato što je uzbudljivo, za razliku od razumevanja ili saosećanja, i postalo je sastavni deo njegovog života u trenutku kada je pisao ove pesme. Prva od njih, “Human” detaljno opisuje ovo stanje, u kome se nalazi i kako se oseća “savršeno ljudsko biće”. Nakon nasilja, tragedija sledi kao logična posledica, tipičan primer je pesma “Nadine”. Većina stvari je u nekom umerenom tempu, i na njima je raspukao Bobov bariton jedno od glavnih oružja , ali ima i pesama koje vuku ka malo žešćem post-punk zvuku iz sredine 80ih, kao što su “Spiders” i “Pauline”. Nakon lagane “Wife”, koja zatvara album, kao glavni utisak ostaje osećaj empatije, poput tišine nakon bure.
Iako je zbog razvoda kroz koji je prošao većina fanova očekivala ličan osvrt, za razliku od ranijih albuma, Harlan T. Bobo se okrenuo univerzalnim temama, dok je svoje emocije preveo u vešte kontemplacije, koje su zbog energične i vešte izvedbe postale prava mala remek dela. Album je posvetio sinu rečima: “For Nino…May you find a more gentle world.”
