Magrisov Obustavljen postupak
Inspirisan životom i idejama izvesnog Dijega de Henrikeza, Tršćanina koji je – kao antiratno i pacifičko sredstvo – zamislio grandiozni Muzej rata, kao i tragičnim i mučnim događajima i dešavanjima u istoriji Trsta, obeleženog ne samo etničkim nesuglasuicama i sukobima, kako to najčešće u pograničnim, višenacionalnim gradovima biva, već i potiskivanjem, namernim zaboravljanjem zločina, krivice i odgovornosti, Klaudio Magris je napisao slojevit, smisaono bogat, uznemirujući roman složene, razgranate strukture, kojim su obuhvaćena i isprepletana brojna pitanja o istoriji i mogućnosti da se istorija misli, razume i piše, o individualnom identitetu u sklopu nacionalnog i etničkog, ljubavi i mržnji, sećanju i zaboravu, pojedinačnoj i kolektivnoj odgovornosti, etici i politici sećanja i pamćenja, komemorativnim praksama, uključujući u njih i sopstveno pisanje, odnosno književnost (i pripovedanje) kao praksu imaginarnog istraživanja i dograđivanja smisla stvarnosti i dokumenata kroz inovativne postupke preoblikovanja i povezivanja izabrane građe, traganja za delovima sopstvene pripovesti.
Na nivou fabule, roman prati stručni rad, čitanja, tumačenja, planove za postavku muzeja, razmišljanja i sećanja Luize, čiji je zadatak da realizuje zamisao o Muzeju rata, koji je pokušao da osnuje neimenovani sugrađanin, stradao u požaru za koji se, kako pripovest odmiče, sve osnovanije sumnja da je podmetnut, da bi se uništile beležnice u koje je ovaj ekscentrični kolekcionar oružja (i svega što može biti i oružje, uključujući i pribore za pisanje, odnosno tekstove i knjige) prepisao ili precrtao zapise Jevreja zatočenih u tzv. Rizijeri u Trstu, jedinom nacističkom koncentracionom logoru na teritoriji Italije, pre no što su poslednji tragovi i svedočanstva žrtava prekrečeni i, time, još temeljnije izbrisani iz kolektivne svesti, sklone da namernim, komformističkim i samoopravdavajućim, tj. samopovlađujućim zaboravom pokrije imena zločinaca, naročito onih čije su ruke čiste, jer nisu direktno učestvovali u mučenju i ubijanju, ali im je savest prljava, jer su ta zverstva omogućili, podržali, potpomagali svojim ponašanjem i postupcima. Iz lanca „rukovanja“, koji je i lanac krivice i odgovornosti, izvukli su se mnogi, postavši posle rata „obični“, nevini, nekada čak i poštovani, pa i odlikovani građani.
Nagađanja o sadržini i sudbini tih beležnica, očekivanje da će im se ući u trag, da će se misterija smrti protagoniste rasvetliti, zajedno sa pravničkim naslovom romana, u pripovest uvode nagoveštaje atmosfere istrage, kao u, na primer, Nagađanjima o jednoj sablji, Magrisovom romanu iz 1984.
Pojedine, pak, zabeleške i zapisi sećanja ili razmišljanja, odnosno određeni eksponati, komadi oružja, u roman uvode nekoliko umetnutih priča koje se dešavaju na raznim, pa i „egzotičnim“ mestima, u različitim istorijskim periodima, koje mogu da se čitaju i kao samostalne priče vezane za Drugi svetski rat, kolonizaciju, sudbinu pojedinih pripadnika „drugih“ u evropocentričnom, belačkom svetu, mada u kontekstu čitave romaneskne pripovesti, koja je pre svega, pripovest o raznim vrstama i predmetima ugnjetavanja, mržnje, sistematskog istrebljivanja, proganjanja, stigmatizacije, izdaje pod pritiskom smrtnih pretnji, međusobnih etničkih i nacionalnih "čistki", stiču i dodatne nijanse značenja. Pored toga, uz osnovnu pripovest o genijalno-luckastom sakupljaču i „đubretaru“, teče, presecajući je, kao drugi krak pletenice, Luizina priča. Ćerka Jevrejke koja se nikada nije izborila sa nasleđenom, majčinom krivicom (zbog navodne izdaje sunarodnika) i američkog crnca kome su i diskriminacija i proganjanje dobro znani, naročito posle zverskog ubistva njegove sestre, aktivistkinje Crvenog krsta za vreme Drugog svetskog rata, u nekom londonskom pabu, Luiza iz svojih sećanja izvlači rajske slike, slike izuzetne ljubavi između njenih roditelja, tragično (ili, pak, na vreme, na svom vrhuncu) okončane očevom pogibijom u avionskoj nesreći, koja je njeno detinjstvo učinila bajkovitim, gotovo mitski srećnim i donekle tajanstvenim. Njena sećanja na idealnu ljubav dopunjuju slike katarzičnog ljubavnog susreta između kolekcionara i njegove tajne mladalačke ljubavi, koji je u junaku pripovesti izazvao veliki preobražaj, odredivši njegovu životnu misiju – upravo taj susret je u njemu kristalisao potrebu da istraži Rizijeru i svedočanstva o stradanju i patnji, samim tim i suprotnost ljubavi – krajnju mržnju.
Ovako složen narativ podržan je i specifičnim jezikom i stilom. Ne zadovoljavajući se mogućnostima koje mu pruža samo maternji jezik, Magris, odnosno njegovi likovi u govoru ili sećanju posežu za rečima, izrazima, čitavim rečenicama i stihovima na drugim jezicima i dijalektima, čime se utisak mnogoglasja pojačava. Jedan gotovo svečani ton pripovedanja i rečenice koje svojom dužinom i brojnim, često barokno raskošnim ili razgranatim poređenjima, metaforama i nabrajanjima stilski podražavaju lavirinte istorijskih i intimnih događaja koji se pripovedanjem prate, čitavoj pripovesti daju na „težini“ i „gustini“, zahtevajući pažljivog čitaoca koji se polako, maksimalno koncentrisan i sposoban da uoči svaki smisaoni i emocionalni preliv, probija kroz koloplet slika, misli, izjava, komentara… u kojima se svesti junaka postepeno međusobno prožimaju, stvarajući hibridn pripovedni glas. S druge strane, kontrastno, grčevitost i isprekidanost karaketerišu mišljenje, slike s ratišta i drugih mesta sakupljanja (otpadaka) oružja i tekstove kolekcionarevih zapisa u prvom licu. Iz takve pripovesti izranja i mnoštvo metafora koje istoriju i simptome njenih malignih ekcesa, „metastaza“, prikazuju kao razne oblike (skorelih) telesnih izlučevina i krvarenja, dok se s druge strane ovog obolelog tela istorije pojavljuju električni uređaji i sve brže i brže mašine, tako da, na koncu, istorija (tj. Istorija kao glavni antagonista) izbija u prvi plan kao jedan neuhvatljiv i nesavladiv, monstruozan sklop živog i neživog, živog i mrtvog, organskog, neorganskog i mehaničkog, protiv kojeg se može boriti samo beskompromisnim nepristajanjem na obustave postupaka.
Prikaz je originalno objavljen na blogu Klub knjigoljubaca.
