Franz Ferdinand - Always Ascending [2018]
Verujem da je članovima škotskog benda Franz Ferdinand, odmah na početku karijere, nakon fantastičnog istoimenog debi albuma, bilo jasno da će svako njihovo sledeće izdanje biti upoređivano sa prvim. Potreba da drugi album bude dostojan jednog odličnog prvog albuma je teret sa kojim mnogi bendovi i muzičari nisu uspeli da se nose. Ovo nije slučaj sa Franz Ferdinandom. Iako njihov drugi album „You Could Have It So Much Better“ (2005) nije bio tako upečatljiv kao prvi, bio je ipak veoma dobar LP koji je pokazao da ovi škoti ipak nisu za potcenjivanje.
Nakon toga, na njihova sledeća dva izdanja Franz Ferdinand su krstarili mirnim vodama, albumi „Tonight: Franz Ferdinand“ (2009) i „Right Thoughts, Right words, Right Actions“ (2013) nisu bili dobri kao prethodna dva, ali su bili sasvim pristojan dodatak opusu benda. Na svakom od ovih albuma Franz Ferdinand su uspeli da stvore po nekoliko pesama, koje su svojim kvalitetom odskakale, stvarale muzičke momente po kojima će album biti upamćen i koje će biti odličan dodatak njihovim živim nastupima.
Njihov peti album „Always Ascending“ se ne razlikuje puno od prethodna dva, bar ne po opštem utisku koji on ostavlja nakon nekoliko slušanja. Ipak, ovaj LP donosi dosta promena u odnosu na prethodne. Prva i najvažnija je činjenica da je bend napustio jedan od osnivača, gitarista/klavijaturista Nick McCarthy, koji je zajedno sa Alexom Kapranosom bio glavna kreativna snaga benda. Njega je zamenio glasgovski elektro pop muzičar Julian Corrie, čije se uticaj oseća na ovom izdanju.
Iako je Franz Ferdinand u osnovi i dalje gitarski bend, uticaji disko i elektro muzike, pre svega kroz znatno više klavijatura i elektronike je prisutan. Melodijske linije na klavijaturi, blaga elektronika uz pulsirajući bas čini da ja naslovna pesma, koja i otvara album pravi dance rock hit uz koji možete igrati i u diskoteci i na koncertu benda ali i kod kuće dok slušate album, baveći se raznim dosadnim kućnim poslovima.
„Lazy Boy“ nastavlja u sličnom ritmu ali sada su u prvom planu prepoznatljivi gitarski motivi Franz Ferdinanda, što čini ovu pesmu upravo jednom od onih hitova koje većina fanova očekuje od benda. Gitarske melodije koje se lepe gotovo na prvo slušanje uz već proverene vokalne aranžmane Alexa Kapranosa čine da se „Paper Cages“ i „Finally“ takođe odlično uklapaju u tu kategoriju. Na polovini albuma pesmama „The Academy Award“ i „Lois Lane“ Franz Ferdinand spuštaju tempo, dok se uticaj novog člana Juliana Corriea posebno oseća u ovoj drugoj kroz veoma dobre eletro pop detalje.
„Feel the Love“ je još jedan potencijalni dance rock hit poput naslovne numere ali je ujedno i najkompleksnija pesma i vrhunac ovog albuma.
Petim albumom „Always Ascending“ Franz Ferdinand i dalje plove sigurnim vodama. Iako su ovim albumom dodali neke nove muzičke detalje i dalje je su verni muzičkim paternima koje su postavili na samom početku karijere. „Always Ascending“ nije album koji je u istoj kategoriji sa njihova prva dva, ali je album kojim Franz Ferdinand pokazuju da i dalje uspevaju da budu relevantan bend na muzičkoj sceni.
