Neopravdani optimizam

Mar 07, 2018

Vreme audio kaseta odavno je za nama. Prvo je bio vokmen, pa diskmen, pa mp3 uređaji, da bismo danas slušali muziku u pokretu preko mobilnih telefona, ajpoda i ostala čudesa. Sećam se da sam vokmen poslednji put koristio pre desetak godina. Vreme je bilo slično kao sada – bilo je vreme prvomajskih uranaka, sve je cvetalo, pesma ptičica se borila sa muzikom iz slušalica i najlepše godišnje doba, kao i nebrojeno puta do tada, probudilo je onaj dobri, stari, ničim opravdani optimizam.

Jedna od poslednjih kaseta koju sam slušao na vokmenu trajala je 90 minuta i sa jedne strane se nalazio album britanskog benda “Prefab Spout” pod nazivom “Andromeda Heights”, dok je B strana kasete sadržala album “Yoshimi Battles the Pink Robots”, tada još uvek sveže izdanje grupe “The Flaming Lips”.

Sticajem okolnosti gotovo jednu deceniju kasnije, ponovo sam se vratio tim pločama. Ovoga puta sam ih preslušavao na računaru umesto u vokmenu, zaključivši da se sem toga, malo šta se promenilo. I dalje obe ploče savršeno odgovaraju proleću i onom neopravdanom optimizmu.

Iako je njihova lepota tolika da prevazilazi granice jednog godišnjeg doba, sve one vesele i setne melodije koje se mogu čuti na njima nekako najbolje pašu kao najava leta. Ukoliko još uvek niste otkrili ove albume, danas vam dajemo nekoliko razloga zašto biste to trebali da uradite…i to bez obzira gde se nalazi živa u termometru.

Prefab Sprout

Andromeda Heights

Kitchenware / 1997

Jedna od grupa čija je muzika obeležila pretposlednju dekadu prošlog veka, svakako je „Prefab Sprout“ iz Njukasla. Njihov predvodnik Pedi Mekalun (koji peva, piše pesme i svira gitaru i klavir) u renomiranoj muzičkoj štampi odavno važi za talenta u rangu jednog Elvisa Kostela, a neki su otišli toliko daleko da njegov dar za melodiju porede sa Polom Mekartnijem i Kolom Porterom. Ukoliko ste preslušali komercijalno najuspešnije „Prefab Sprout“ albume „Steve McQueen“ ili „Jordan: The Comeback“, verujem da razumete poreklo ovih hvalospeva.

Nakon izdanja „Jordan: The Comeback“ prošlo je celih sedam godina dok “Prefab Sprout” nisu objavili sledeći album. Na ploču “Andromeda Heights” čekalo se toliko dugo iz dva razloga – u bendu je došlo do nekoliko personalnih promena, ali glavni razlog beše perfekcionizam Pedija Mekaluna koji proces snimanja nije želeo da okonča dok ne bude sto odsto zadovoljan kako album zvuči. Sve kockice su se konačno složile u maju 1997. godine, kada se “Andromeda Heights” konačno pojavio u muzičkim prodavnicama.

Ono po čemu se ovaj album razlikuje od prethodnih “Prefab Sprout” izdanja jesu aranžmani pesama, koji su mnogo bliži delima nekih filmskih kompozitora iz šezdesetih nego obrascu pop benda iz osamdesetih. Duvači, gudači ali i klavijature koje oponašaju zvuk orkestra neke su od glavnih odlika ove ploče.

Kada uz njih dodate još Mekalunov opuštajući glas kao i njegove slikovite stihove, dobićete delo koje krasi jedinstvena lepota. Da li zato što je ovaj album objavljen u maju, ili zato što sam ga sticajem okolnosti najviše slušao u proleće, činjenica je da atmosfera koja vlada na njemu najviše ima veze sa aktuelnim godišnjim dobom.

Spokoj tople majske večeri, ptičji duet na grani ispod vaše terase, zvuci koji dopiru iz komšiluka - kucanje čaša napunjenih nekim hladnim, voćnim napicima, smeh i žamor veselog društva, ali i onaj mljackavi eho poljubaca dvoje zaljubljenih, samo su neke od asocijacija koje je “Andromeda Heights” u stanju da izazove.

Bilo da peva o snu u kome je njegov bend najpopularniji na svetu i “kome često u intervjuima izvlače reči van konteksta” (prvi singl “Electric Guitars”), ili o spremnosti da ceo život posveti čekanju prave osobe (“Whoever You Are”), odnosno tvrdnji da je upravo on živi dokaz kako je ljubav peti jahač apokalipse (“The Fifth Horseman”), iz svakog Mekalunovog stiha izbija životno iskustvo pomešano sa romantikom nekih davno prošlih vremena.

Očigledno je da “Prefab Sprout” na ovoj ploči sve vreme hodaju po ivici žileta sa čije jedne strane je stilizovana pop muzika, dok se sa druge strane nalaze jeftini pop zvuci obojeni sintisajzerom koji oponaša druge instrumente. To naravno rade nesvesno, s obzirom da su neki od njihovih kasnijih albuma nažalost duboko skliznuli u ove druge vode.

Album “Andromeda Heights” možda objektivno i nije najbolje izdanje iz “Prefab Sprout” kataloga, no količinu nevine zavodljivosti koju on poseduje, retko ćete pronaći na nekom drugom mestu. Uostalom, probajte i sami: sačekajte zalazak sunca, prošetajte se do reke ili se ispružite na travnjaku nekog parka – ukoliko u takvom trenutku budete slušali ovaj album, gotovo je izvesno da će vam se zavući duboko pod kožu, da ne kažem u uši.

The Flaming Lips

Yoshimi Battles the Pink Robots

Warner Bros. Records / 2002

Bend iz Oklahome “The Flaming Lips” postoji već više tri decenije, a iza sebe imaju nešto manje od 15 albuma. Karijeru su počeli kao eksperminetalni nojz-pop bend (od engleskog “noise” što znači “buka”) snimajući svoju muziku na jeftinim uređajima u kućnoj atmosferi, da bi u vreme albuma o kome danas govorimo svirali pop, dok su danas opet više bučni nego melodični.

Već 20 godina objavljuju za veliku diskografsku kuću “Vorner Bros”, a s obzirom na kontinuiranu stvaralačku slobodu koju imaju (“Vorner” potpisuje i njihove najslušljivije albume, ali takođe i one za koje se ne može reći da na jednostavan način komuniciraju sa širokom publikom) jedan su od retkih bendova u čiji rad se tako dugo ne mešaju šefovi velike kormporacija kao što je “Vorner”. Razlozi zbog kojih je to tako su mnogobrojni, no čini se da su “The Flaming Lips” najveći deo kredita kod “Vornera” stekli upravo albumom “Yoshimi Battles the Pink Robots”.

Njihov prvi pohod na osvajanje šire publike desio se kada su 1993. objavili album “Transmissions from the Satellite Heart”, sa pločom “The Soft Bulletin” iz 1999. samo su prošilili krug obožavaoca, da bi tri godine kasnije sa izdanjem “Yoshimi Battles the Pink Robots” njihova karijera doživela vrhunac.

“The Flaming Lips” lider Vejn Kojn, multinstrumentalisti Stiven Drozd i Majkl Ajvins, kao i producent Dejv Fridmen, snimili su album koji su podjednako voleli oni koji prate grupu još od njihovih prvih koraka, ali i oni koji su tada prvi put čuli za ovaj trio iz Oklahome.

“Yoshimi Battles the Pink Robots” je ploča koja je pomirila sve one žanrove sa kojima su se “The Flaming Lips” igrali tokom cele svoje karijere: psihodelični pop, gitarski rok, elektroniku, buku, a u nekim trenucima čujemo čak uticaje i iz džez sveta. Tekstovi pesama su mahom futuristički, mada se sve vreme bave univerzalnim temama kao što su ljubav, razočarenje, melanholija, pacifizam, a čak na nekoliko mesta Kojn iznosi svoje viđenje onoga što naziva “veštačkom emocijom”.

Zasigurno najveći hit sa albuma je pesma “Do You Realize??” koja je verovatno i najpoznatija numera iz celokupne “The Flaming Lips” karijere. Njeni stihovi “Do you realize, that you have the most beautiful face / Do you realize, we're floating in space / Do you realize, that happiness makes you cry / Do you realize, that everyone you know someday will die” na jedinstven način govore o onim snažnim emocijama koje prouzrokuje ljubav, kao i činjenici koliko je sve prolazno, odnosno koliko je čovek samo jedna mala tačka u svemiru.

Ova pesma je te 2009. godine proglašena rok himnom američke države Oklahoma. To međutim nije i jedino zvanično odavanje priznanja kvalitetu ovog albuma. Naime, scenarista Eron Sorkin i pozorišni reditelj Dezmond Mekanuf adaptirali su “Yoshimi Battles the Pink Robots” u brodvejski mjuzikl, čija premijera bila krajem 2012.godine.

Ako nikada niste dolazili u konakt sa muzikom grupe “The Flaming Lips”, mislim da ne postoji bolji album od ovoga za upoznavanje sa njima. Njegova originalnost je tolika, da ga već godinama u mnogobrojnim (što smislenim, što besmislenim) izborima najboljih ploča, sa punim pravom svrstavaju među 10 najlepših albuma koji su objavljeni u 21. veku.