Gitarom protiv vetrenjača

Jan 31, 2018

Pre izvesnog vremena, u najvećem (tada još uvek) domaćem lancu supermarketa, u odeljku na kome se nalaze kompakt diskovi, a koji je na pola puta između rafova sa deterdžentima i slatkišima, nabasao sam na album „Dust Bowl Ballads“ Vudija Gatrija (Woody Guthrie).

U pitanju je Gatrijeva komercijalno najuspešnija ploča, prvi put objavljena daleke 1940. godine. Na stranu što omot tog primerka iz supermarketa nije originalan, što je redosled pesama ispremeštan i što umesto „dust“ u naslovu piše „dusty“, sama činjenica da u Srbiji u 21. veku imate priliku da na istom mestu kupite hleb, mleko i album Vudija Gatrija jeste svojevrstan kuriozitet. Iskreno sumnjam da je i sam Vudi mogao pretpostaviti da će njegova muzika dospeti na tako daleka mesta i da će opstati tolike godine.

A kada već pričamo o godinama, prošlo je više od jednog veka od Gatrijevog rođenja, i prava je prilika da se podsetimo lika i dela jedne od najznačajnih ličnosti kada je američka kultura u pitanju.

Od Oklahome do Teksasa

Vudi Gatri se rodio u selu Okema u američkoj državi Oklahoma. Njegovo puno ime je Vudro Vilson, a dobio ga je po Tomasu Vudrou Vilsonu, tada još uvek demokratskom guverneru, a ubrzo i 28. predsedniku Amerike, kog je poštovao Gatrijev otac Čarls. Čarls se bavio trgovinom nekretninama, no u malom mestu kakvo je bilo Okema to nije bio preterano isplativ posao te je vremenom dospeo u dugove.

Zbog toga se preselio u nešto veću Pampu u Teksasu, gde će mu se kroz nekoliko godina pridružiti i Vudi. Vudijeva majka Nora bolovala je od retkog naslednog oboljenja - Hantingtonove bolesti (premda se tih godina ta bolest još nije zvala tako) i većinu njegove mladosti provela je po bolnicama, gde je i umrla 1930, kada je Vudiju bilo 18 godina.

Tokom tinejdžerskih godina Vudi je naučio da svira usnu harmoniku i akustičnu gitaru. Njegovi savremenici su tvrdili da je imao tako razvijen sluh, da je bilo dovoljno da samo jednom čuje neku pesmu, nakon čega bi je odmah sam “skinuo”. Umesto “dosadnih časova u srednjoj školi” kako je sam pričao, većinu tih mladalačkih godina provodio je u gradskoj biblioteci čitajući knjige koje su ga zaista zanimale i u sviranju gitare.

Kako je veći deo svog ranog života proveo u siromaštvu, ne treba da čudi što je često svirao gitaru na ulici za sitniš. Da ljubav ne zanima materijalno stanje, Vudi je uvideo kada se u 18. godini preselio u Teksas, gde je upoznao Meri Dženings, svoju prvu suprugu sa kojom će imati troje dece.

Život u Teksasu nije bio nimalo lak. Pored “velike depresije” koja je u Americi vladala tridesetih godina prošlog veka (ekonomska kriza slična ovoj koja nam je svima dobro poznata), život su dodatno otežavale velike i česte peščane oluje (“dust bowl” na engleskom) kojima je Vudi posvetio neke od svojih najpoznatijih pesama.

Ogromni oblaci prašine i peska bili su u stanju da prekriju ceo grad dok si rekao “keks”, uništavajući useve na kojima su seljaci radili tokom cele godine. One su naročito bile česte u centralnom delu Amerike, u državama Oklahoma i Teksas. Stoga, ne treba da čudi što je veliki broj ljudi rešio da se odmetne iz svojih domova i potraži bolji život na nekom drugom mestu. Te takozvane “dustbowl” izbeglice krenule su uglavnom put Kalifornije, a među njima je bio i naš Vudi.

Obećana zemlja

Taj put od Teksasa do Kalifornije, Vudi je detaljno opisao u svojoj autobiografiji “Bound for Glory” po kojoj je 1976. godine reditelj Hal Ešbi snimio istoimeni film, sa Dejvidom Karadinom u glavnoj ulozi. Kako nije imao ni prebijene pare u džepu, Gatri se dovijao na razne načine kako bi prešao preko 2000 kilometara, koliko iznosi razdaljina između Teksasa i Kalifornije.

Bez obzira da li se ilegalno vozio u teretnim vagonima, ili na njihovom krovu, ili je stopirao, ili pak pešačio desetine kilometara dnevno, Vudija nikada nije napuštala vera da će pronaći posao koji će mu pomoći da prehrani porodicu. Svi ti kontrasti i lepota Amerike koju je Vudi video tokom svog puta u Kaliforniju, našla je mesto u jednoj od njegovih najpoznatijih pesama “This Land is Your Land”.

Kada je napokon stigao u Los Anđeles, bio je svedok velikih socijalnih nepravdi. Naime, stotine hiljada ljudi iz cele Amerike stiglo je u Kaliforniju u potrazi za poslom. To je značilo da je potražnja posla bila mnogostruko veća od ponude, što je poslodavcima pružalo priliku da za malo novca imaju mnogo radnika.

Taj izrabljivački pristup inspirisao je Gatrija da napiše mnogo pesama na tu temu, a većinu vremena u Kaliforniji provodio je po njivama svirajući te pesme očajnim radnicima, pozivajući ih da se ujedine u sindikate i ne dozvole da ih bogataši iskorišćavaju. Zbog toga su poslodavci često slali batinaše da se obračunaju sa Vudijem, no to ga nikada nije sprečilo u svojoj borbi za pravdu.

Rađanje muzičke legende

U vremenu kada je 99% muzičara sviralo pesme u kojima je jedina tema bila ljubav, Gatriju nije trebalo mnogo da njegovi protestni folk stihovi dospeju u žižu pažnje. Tako je dobio i prvi “posao iz svoje struke”, kada je sa pevačicom Maksin Krisman počeo da izvodi folk muziku na jednoj radio stanici u Los Anđelesu.

Konačno je počeo da zarađuje novac, a ubrzo mu se u Kaliforniji pridružila i porodica. Na žalost, kako to obično biva, oni “koji leže na krevetu od para” dali su sve od sebe da spreče Gatrija u pevanju pesama koje pozivaju običan svet da pobunom pokuša da “istanji taj njihov krevet od para”. Umoran od borbe sa vetrenjačama, Gatri je 1940. godine spakovao gitaru u kofer i otišao na istočnu obalu Amerike, u Njujork.

U “velikoj jabuci” upoznaje etnomuzikologa Alana Lomaksa, uz čiju pomoć snima svoje prve snimke, od kojih je zasigurno najpoznatiji već pomenuti “Dust Bowl Ballads”. U Njujorku je počeo da se druži sa levičarima (jedno vreme je bio član i komunističke partije), od kojih je najznačajnije poznanstvo sa Pitom Sigerom, sa kojim će svirati u folk bendu “Almanac Singers”.

Tih godina, Gatri je većinu svojih pesama usmerio u borbu protiv nepravdi svih vrsta – od već pomenutih socijalnih, preko anti-ratnih pesama (na njegovoj gitari je pisalo “ova mašina ubija fašiste”), da bi kasnih četrdesetih godina napisao sijaset dečjih kompozicija, kojima je želeo da ulije optimizam generacijama koje dolaze.

Vudijeva zaostavština

Kompletna posvećenost borbi protiv vetrenjača morala je imati posledice u Vudijevom privatnom životu, tako da se nakon razvoda od svoje prve supruge, ženio još dva puta. Iz sva tri braka imao je osmoro dece. Početkom pedesetih godina njegovo zdravstveno stanje se pogoršava, a 1952. je saznao da ima Hantingtonovu bolest, istu onu od koje je umrla njegova majka. Poslednjih 15 godina je proveo u bolničkim krevetima, a preminuo je početkom oktobra 1967.

Dok je ležao u jednoj bolnici početkom šezdesetih, više puta ga je posetio devetnaestogodišnji muzičar Robert Cimerman, koji će uskoro početi da nastupa pod imenom Bob Dilan. Upravo je Vudi Gatri bio njegov idol kada je počeo da se bavi muzikom i iz čijih pesama je crpeo inspiraciju za svoje prve stihove.

Kako je i sam Dilan primetio, osnovna vrednost Gatrijeve muzike ogleda se prvenstveno u neopisivoj količini humanosti koji su nosile njegove pesme. Vudijeva borba protiv vetrenjača nekom može izgledati naivno, ali kada neko inspiriše celokupni talas protestnih folk muzičara početkom šezdesetih, neposredno utiče na pobunu hipi generacije krajem iste dekade, odnosno indirektno na pank pokret koji se desio deceniju posle njegove smrti, nisam baš siguran da li se njegova borba za pravdu može nazvati utopijom.

Uostalom, teme njegovih pesama su aktuelne i jedan vek nakon njegovog rođenja. Sećate se onog supermarketa sa početka teksta? Sticajem okolnosti znam da prodavačica u njemu ima platu od koje jedva prehranjuje porodicu, dok je donedavni vlasnik lanca tog supermarketa jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji.

Činjenica je da sam Vudijev album kupio u baš takvoj radnji, odnosno da ga je na kasi otkucala prodavačica koja kuburi sa malom platom, a da je izvestan procenat od tog albuma otišao bogatom vlasniku prodavnice. Iako nisam siguran ni da ona, ni on uopšte znaju ko je Vudi Gatri, kao i o čemu govore njegove pesme, simbolika je gotovo potresna. Kada je Dilan jednom rekao “vremena se menjaju”, mogu da se kladim da nije imao pomenutu situaciju na umu.