99 Homes [2015]
Umesto uvoda - u susednoj zemlji, zemlji sa kojom se graničimo, jednoj porodici je Opštinski sud zbog određenog duga koji je imala oduzeo stan, a zatim je prodao zaposlenoj u tom sudu za 3 puta veću cenu, ali opet, znatno ispod normalne tržišne cene. Ljudi su se organizovali i sprečili deložaciju porodice, odnosno izbacivanje iz kuće na ulicu...
Reditelj filma 99 Homes, Ramin Bahrani snima filmove o tzv. “američkom snu”, ali kroz prizmu onih koji su na njihovim marginama, poput gorepomenute porodice i ljudi koji ih podržavaju. Ti marginalci i dalje veruju u taj “američki san”, mada se može podvesti pod boje bilo koje države na svetu. Ti ljudi imaju nadu, oni se i dalje trude i dalje planiraju, ali sistem ih je odbacio. Sistem je truo. Sistem je savršena mašina za drobljenje. Sistem proizvodi ljude čije karaktere izvrsno prikazuje Bahrani u svom novom filmu 99 Homes.
Glavni likovi filma, svako sa svoje strane, predstavljaju realni i aktuelni problem. U želji da se obezbedi bolji i kvalitetniji život, većina nas običnih smrtnika nije u mogućnosti da svojim prihodima i onim što poseduje to i ostvari. Zato odlazimo u banke i uzimamo kredite kako bi pokrenuli novi posao ili obezbedili egzistenciju svojoj deci. Danas je lako uzeti kredit, ali ako bilo koja sitnica krene naopako, vraćanje kredita bukvalno otvara vrata pakla.
Na samom početku filma, snimljeno iz jednog kadra, vidimo krvavu scenu. Opisana situacija je uzela svoj danak i neko je sebi oduzeo život. Rik Karver (Rick Carver) je diler nekretninama, i upravo je stigao kako bi oduzeo kuću nekoj porodici. Prizor ga nije potresao, već iritirao. Njegov posao je morao da stane. Bez trunke empatije odlazi sa lica mesta dok ga kamera prati preko ramena i kao da pokušava da ga zaustavi. Rik Karver (koga igra maestralni Michael Shannon) je produkt pakla, koji se otvorio kada sistem zakaže. Poput igre Monopol, on prikuplja, kupujući ili grabeći, kuće i nekretnine.
U jednoj od njegovih sledećih akcija (u kojima on uredno dolazi sa policijom koja “postupa strogo po zakonu”), izbacuje iz kuće Denisa Neša (Andrew Garfield), radnika koji nikako da nađe pravi posao i zapetljan je u dugovima sa bankom. Denis mora napolje iz svoje kuće zajedno sa majkom i maloletnim sinom. Imaju “diplomatska” 2 minuta da pokupe svoje nejneophodnije stvari i ostave ih na pločnik. “Ovo više nije tvoja kuća sine” – odzvanjaju reči Rika Karvera.
Po razrađenom sistemu, ekipa za iseljenje čeka u pozadini i oni bivaju iseljeni za desetak minuta. Uglovi kamere se stalno menjaju – u jednom trenutku ste u poziciji policajaca koji pokušavaju da uđu u kuću, a u drugom u poziciji stanara koji se suočavaju sa iseljenjem. Napeta i neprijatna scena, odlično snimljena.
To je samo početak, kreće svojevrsni rolerkoster. Izbačena porodica mora da se skloni u jeftini motel, i nemaju ideju kako dalje.
U besu, očaju i bez imalo nade, Denis se, igrom slučaja, ponovo susreće sa Karverom koji mu je oduzeo kuću. Denis će uraditi sve da povrati svoj dom. Denis će sklopiti ugovor sa đavolom ako je potrebno. Đavo nosi belo odelo, puši električne cigare sa plavim sjajem, vozi auto sa kožnim sedištima. Denisov đavo je Rik Karver. Denis je sada na drugoj strani vrata, zajedno sa policijom koja vrši iseljavanja, novac u njegovim džepovima se gomila, tajna se čuva od porodice...
Povratka više nema. Napredovanje na skali ne podrazumeva grižu savesti. Sa svakim potezom, Denis je sve dalje od svog cilja, sve dalje od svoje porodice.
99 Homes je daleko od savršenog filma, predivne kinematografije i fotografije, ali uspeva da postigne nešto mnogo vrednije i “redak je zver” u svom žanru. Film vas nemilosrdno grabi za ramena i povlači u svoj svet, gde sigurno nećete biti smoreni nepotrebnim dijalozima i scenama. Ako govorimo o samoj poenti ovog dela, smisao se može naći u odgovoru na zavodljivost koje nude požudna materijalna dobra. Činjenica da “Amerika pomaže pobednicima, a ne gubitnicima”, koja se javlja u jednom od dijaloga, može se prevesti na svojevrsni esperanto i primeniti na svakom delu ove zemaljske kugle. Pitanje je prihvatljivosti cene za priklanjanje tom carstvu. Na samom kraju, Denis prolazi kroz svojevrsnu katarzu, kroz nešto što smatra ličnim Čistilištem, ali, kako to u stvarnosti biva, nikakve promene nema.
Pravde nema.
Život ne mora da završi hepiendom.
Ostaje samo parola koja ne mora ništa da znači :
Kada nepravda postane pravilo, pobuna postaje obaveza svih nas.
