Živimo u vremenu kada svetskim top listama haraju instant pesme koje sliče jedna drugoj kao jaje jajetu, u kojima je pakovanje mnogo važnije od sadržaja, a iako naletite na nekog sentimentalnog trubadura sa akustičnom gitarom, on po pravilu ima preko šezdeset godina, čime je njegova muzika automatski okarakterisana kao zastarela.
Uostalom, taj fenomen je samo slika i prilika sveta u kome živimo – kada ste poslednji put čuli da je neko osvojao srce devojke tako što joj je otpevao serenadu, napisao stihove ili naslikao sliku? Čak ni muzičke kompilacije više nemaju smisao koji su nekada imale.
Naime, svojevremeno ste ljubav prema nekome mogli iskazati kroz pažljiv odabir najrazličitijih pesama koje opisuju vaš i njen/njegov odnos i onda sve to nasnimiti na kasetu. Vreme i muzičko znanje koje ste uložili u to, davali su jasan znak osobi kojoj se obraćate.
Danas je dovoljno da na Internetu ukucate npr “pesme o plavušama” i istog sekunda će vam se pojaviti stotine numera na datu temu. Daleko od toga da takve novotarije nemaju svojih prednosti i da zavisnicima od muzike nikada nije bilo lakše da dođu do njih, ali nemoguće je ne primetiti kako je romantika sve manje na ceni. Kako u svakodnevnom životu, tako i u muzici.
Ipak, nije baš da više uopšte nema romantičara sa akustičnim instrumentima. Istina je da ih je mnogo manje nego u vreme kada su se tražila karta više za crno-bele filmove, ali možda su baš zato i mnogo vredniji nego što su bili nekada.
Ako je recimo pedesetih i šezdesetih vladala pomama za nežnim baritonima koji pevaju o nezvraćenoj ljubavi, to više svakako nije slučaj. E baš zato, kada jedan takav bariton danas pronađe put uspeha, to nam govori da on zaista ima kvalitet, te da moda i trendovi nemaju nikakve veze sa tim.
Tom opisu u potpunosti odgovara Ričard Holi (Richard Hawley), Englez dubokog glasa, jedan od poslednjih romantika u popularnoj muzici.