Čarobnjak iza miksete

Nov 29, 2017

Svaki veliki muzičar ima nešto što ga razlikuje od drugih, nešto po čemu je potpuno jedinstven. Tako ćete na primer specifičan zvuk električne gitare Nila Janga vrlo lako prepoznati među stotinama drugih gitara, pomalo “unjkavi” glas Boba Dilana nema nijedan njegov imitator ma koliko se trudio, dok vam za prepoznavanje neobuzdanog saksofona Džona Koltrejna nije potreban istančan sluh, dovoljno je da ste ga samo jednom pre toga čuli. Upravo je u tim osobenim karakteristikama njihova veličina, jer ma koliko neki veliki muzičar imao sledbenika na koje je uticao, niko od njih ne zvuči kao on.

Sudeći po trodecenijskom stažu u muzičkom biznisu i pločama na kojima je za to vreme radio, kanadski muzičar i producent Danijel Lanoa (Daniel Lanois) svakako spada među one umetnike čiji lični pečat nema vernu kopiju. Gotovo svaki album na kom je radio ima nešto svojstveno samo njemu, nešto što vam govori da je upravo Danijel umešao prste u tu ploču. Šta je to “nešto”, i ko je uopšte taj Danijel Lanoa, pokušaćemo da odgonetnemo u tekstu koji sledi.

Od sobička do Brajana Ina

Prošlog septembra se navršilo tačno 66 godina od kada je u gradu Gatino u Kvebeku rođen Danijel Lanoa. Njegova majka se bavila pevanjem, otac, iako stolar po zanimanju, u slobodno vreme se takođe bavio muzikom, dok mu je deda važio za talentovanog violinistu. S obzirom na sve to, nije ni čudo što je Danijel još u ranom detinjstvu pokazivao sklonost ka muzici.

Nakon što su mu se roditelji razveli 1963. godine, sa majkom i bratom se preselio u grad Hamilton, u kanadskoj državi Ontario, gde je naučio da svira gitaru. Već početkom sedamdesetih, kupuje magnetofon, kasetofon i četvorokanalnu miksetu i sa bratom osniva svoj prvi studio. Naravno, to je bio krajnje skroman studio, ali više nego dovoljan da zadovolji muzičke potrebe dvadesetogodišnjeg Danijela. Pored svoje muzike, on i brat su rešili da iznajmljuju studio lokalnim grupama i naplaćuju 60 centi po satu.

Vremenom, taj sobičak je postajao opremljen sve bogatijom opremom, da bi krajem sedamdesetih bio na glasu kao jedan od boljih studija u Hamiltonu. U jednom momentu u njemu je snimao Jan Tajson, isti onaj koji je napisao pesmu “Four Strong Winds” (Nil Jang je na jednom koncertu rekao kako je kao tinejdžer potrošio desetine dolara puštajući tu pesmu na džuboksu u nekom kanadskom pabu). Danijelov studio se proširio i dobio je zvučno ime “Grant Avenue Studios”.

Jedan od muzičara kojima se Danijel divio bio je Brajan Ino koji se, kao i junak naše priče, pored sviranja bavio i produkcijom. Danijel ga je smatrao svojim mentorom i često ga je pozivao u svoj studio kada su mu trebali saveti. U to vreme, Lanoa je producirao uglavnom lokalne muzičare kao štu su pevač dečjih pesama Rafi ili grupa “Martha & the Maffins”.

Početkom osamdesetih, jedna od najuspelijih dotadašnjih Daijelovih produkcija bila je ploča “The Pearl” koju su zajedno snimili Brajan Ino i nezvanični otac ambijentalne muzike, pijanista Harold Bad. Bad, inače veliki Inov uzor, bio je oduševljen Danijelom, što je samo jedan od mnogih razloga zašto ga je Ino 1983. godine pozvao da zajedno produciraju album “The Unforgettable Fire” irske grupe “U2”. Nakon toga, Danijel Lanoa je zauvek izašao iz anonimnosti.

Na putu ka zvezdama sa “U2”

Osamdesete godine su Danijelu donele sve ono o čemu je kao klinac maštao u svom sobičku u Hamiltonu kraj četvorokanalne miksete – pored slave i novca to je pre svega bilo poštovanje u muzičkom svetu. To poštovanje mu je među prvima ukazao bivši član grupe “Genesis” Piter Gejbrijel kada je izrazio želju da baš Danijel bude producent njegove ploče “Birdy” iz 1983. Iako se album nije prodao u nekom prevelikom tiražu, Piter je bio više nego zadovoljan načinom na koji je Danijel u studiju tretirao njegovu muziku, pa ga je 3 godine kasnije pozvao da rade na ploči “So”. Taj album je postigao veliki komercijalni uspeh, a visokobudžetni spot “Sledgehammer” nije se skidao sa novoosnovanog kanala “MTV”.

Samo godinu dana nakon ploče “So”, momci iz grupe “U2” su ponovo pozvali Danijela da im bude producent, ovog puta bez Brajana Ina. “U2” su već tad sigurno grabili ka statusu zvezda i nedostajalo im je samo malo da uđu među stadionske bendove kakvi su npr “Rolling Stones”.

Nakon te saradnje sa Danijelom i ploče “The Jousha Tree”, Irci su i taj stepenik preskočili. “The Joshoua Tree” je bio najprodavaniji njihov album od kada su osnovali bend, a mnogi fanovi i danas tvrde da im je to najbolje izdanje. Kada bismo rekli da je Lanoa najviše zaslužan za uspeh te ploče to naravno ne bi bilo fer premu Bonu i drugarima, ali nema sumnje da bi taj uspeh bio manji da je neko drugi miksovao i producirao njihove pesme.

Danijelovo oštro uho za kvalitetnu mejnstrim ploču je bilo više nego evidentno. Članovi grupe “U2” nikada nisu zaboravili ko im je pomogao u sklapanju rakete na putu ka zvezdama, pa su sa Danijelom ostali veliki prijatelji i ponovo su sarađivali na još tri ploče.

“Noćna atmosfera” i “zvuk pustinje”

Kao i svaki producent koji radi sa muzičarima različitih profila, ne postoji nijedan muzički žanr koji Danijelu nije blizak. Međutim, činjenica je da je ambijentalna muzika ono u čemu se on ipak ponajviše pronalazi.

Ako znamo da su neke od osnovnih karakteristika ambijentalne muzike apstraktne klavijature i dugi, jednolični, a neretko i slikoviti tonovi, kao i da upravo takav zvuk Danijel voli da provuče ispod pop i rok melodija koje najčešće izvodi muzičar na čijoj ploči radi, na pravom smo putu da odgonetnemo tajnu Danijelove specifične produkcije. Možda najbolji primer za ovo o čemu pričam možemo pronaći na albumu Boba Dilana “Oh Mercy” iz 1989.

Osamdesete nisu bile preterano plodna dekada kada je u pitanju kvalitet Dilanovih albuma. Većina Dilanovih ploča koje je u tom periodu izdavao nije zadovoljavala visoke kriterijume na koji je navikla njegova publika. Kritičari su najzad ostali bez argumenata kada je krajem decenije Dilan objavio “Oh Mercy”, po mnogima jedan od najboljih albuma iz poznog dela njegove karijere. To je ujedno bila i prva saradnja između Danijela i slavnog muzičara.

Pored Dilanovih pesama koje su ponovo imale težinu svojstvenu njegovom talentu, Danijelova produkcija je bacila novo svetlo na njegove pesme. Taj spoj klasičnog Dilanovog rok zvuka sa nenametljivim, ali sveopšte prisutnim Danijelovim klavijaturama, učinio je Dilanovu muziku ponovo svežom i drugačijom.

Poslušajte samo pesmu “Most of the Time”. U tekstu pesme čujete “staru, dobru” Dilanovu ironiju, a tu je i poznati zvuk njegove gitare, dok je pozadina obojena noćnom atmosferom nekog potpuno usamljenog mesta. Ta “noćna atmosfera”, “usamljena mesta”, “zvuk pustinje”, i “prostrana polja uspavana u tišini” su Danijel Lanoa, glavom i bradom. S tom napomenom da njegova produkcija zvuči još poetičnije od ovih, ili bilo kojih drugih verbalnih opisa.

Dilan je bio oduševljen i nekoliko godina kasnije je ponovo unajmio Danijela kao producenta još jedne uspešne ploče “Time Out of Mind”.

Solo karijera

Uporedo sa produkcijskim poslom, Danijel objavljuje i svoje solo ploče. Iako ih do sada nije bilo mnogo (6-7 albuma za tridesetak godina rada), i iako nijedan nije imao zapaženi komercijalni uspeh, na svakom od tih albuma čujete čoveka koji svira muziku samo za svoju dušu ne mareći mnogo za bilo šta drugo.

Kao i produkcijski rad, tako i njegovi albumi sadrže sve one poznate karakteristike: mešavinu pop, rok i ambijentalne muzike, karakteristične klavijature i pedal stil gitaru koja je Danijelovo obeležje. Ukoliko baš želite da se bavite njegovim solo radom, preporučujem da počnete sa albumom “Shine” iz 2003, koji je njegovo najmanje eksperimentalno izdanje.

Danijel Lanoa je toliko produktivan da nismo stigli da pomenemo njegovu saradnju sa Emilu Heris na ploči “Wrecking Ball” koja je osvojila Gremi nagradu, rad sa živom legendom kantri muzike Vilijem Nelsonom, njujorškom elektro-hip hop grupom “Luscious Jackson”, kao i saradnju sa Nilom Jangom na ploči “Le Noise” kao ni još desetine njegovih projekata.

Svaki od ovih albuma zaslužuje poseban tekst, te ukoliko imate priliku poslušajte neki od njih i proverite zašto to tvrdim.